Svetiljka u tminama, 2 (075)

Nastavak razgovora

Kraj epohe hokus pokusa Batrića Cerovića sa Miroslavom Lukićem

2. Vaša knjiga UJKIN DOM komunicira sa ruskom istorijom, sudbinom i iskušenjima. Ima li to veze sa Vašim neposrednim životnim iskustvom, ili je reč o uticaju bogate lektire? Vi ste progovorili o nekim tabu - temama. Da li pisac i koliko sme ćutati o onome što se oko njega dešava? Dodirnuli ste i temu Golog otoka. Da li u UJKINOM DOMU iznosite na videlo svoje životno iskustvo i Vaše poglede na život i vremena koja su prethodila današnjem? Šta mislite o odnosu zavetovane ćutnje i neslobode? - Na izvestan način - da : Ujkin dom, kako vi kažete, "komunicira" sa... Ali ne samo sa ruskom , sudbinom, i iskušenjima, već i sa evropskom i svetskom sudbinom i istorijom, ili - sa poslednjom sferom mistike. Roman UJKIN DOM je roman-tragedija, ne samo jednog člana , bosiljkovačke porodice Mišljenović, istina poslednjeg Mišljenovića, ili Bore "Švabe", već i tragedija, što se malo bolje vidi , na kraju prethodnog romana LITURGIJA, čitavog sela Bosiljkovca. To je opojna priča o tragizmu postojanja. Moj otac Mihajlo Lukić bio je predratni pisar. Moj deda Stanko Lukić bio je zemljodelac, vlasnik osrednjeg zemljišnog poseda (oko dvanaest hektara), i ratni bolničar. Moji više od dva stoleća žive u jednom kraju poznatom po zlatu i hajdučiji (nekadašnji Zviški srez) . Niko mi u familiji nije bio Brozov skutonoša, ni golootočki zatočnik. Ali Goli otok i Zvižd su povezani izvesnim vezama, ili ako hoćete, sudbinama nekih mojih junaka. Zvižd - tamo odjekuje i bruji Istina, koju, izgleda, savremenici, baš i ne vole. Pisac, ako to zaista jeste, nikada ne može biti ravnodušan na laži oko njega, na Svelaž, ali on nije propagandist i aktivista neke političke stranke. Njegova je specifična težina drukčija. Ne samo o nekim tabu- temama, progovorio sam, čini mi se, dok sam pisao i UJKIN DOM i LITURGIJU, o zverovima spoljnim i unutrašnjim, od kojih čovek mora biti na straži. Progovorio sam o podprirodnosti istorije. Progovorio sam o životu i sudbini, koji su bili mišolovka, buvolovka - nad kojom bdi nezajažljiva smrt. Većina romana napisanih o Golom otoku napisani su u matrici koja je meni bila odurna : pokušao sam nešto drukčije. Tu temu su naši pisci olako i brzo potrošili. Važno je kad je o toj temi reč ovo : postojao je Goli otok na jadranskom moru, ali još gori i jeziviji je postojao i na kopnu, čak i mnogo godina kasnije, kada je taj logor zatvoren. Logore su uveli u praksu u evropskoj i svetskoj istoriji levi i desni ultraekstremisti (boljševici i fašisti). Kad je reč o zavetovanoj ćutnji (ako sam Vas dobro razumeo), da, postojalo je i to. Postojali su isihasti, kaluđeri, i imali su svoje manastire i u mom zavičaju (Zvižd, Homolje). Naravno, postoji i ono ćutanje u kome se čovek i istorija, narod i istorija gledaju samo leđima, bežeći jedno od drugog. To ćutanje je nemoralno i zlo, ali izgleda da ono godi nekim ljudima nečiste savesti. Zaborav i kratko pamćenje su strašan i velik greh. Imate ovde i pisaca, i istaknutih ličnosti u javnosti, koji su oboleli od amnezije... Tamo gde ima mnogo amnezije, tamo je teskobno od neslobode.
3. Koliko su posledice istorijskog i društvenog kretanja kod nas uticale na ljude i generacije i učinile ih takvim kakvi su, a koliko je uticaj zala urođenih u čoveku? Kako doživljavate Srbe kao žrtve medijske propagande u svetu i danas kao državljane jedne nove države? Šta u našem jeziku znači skorojević? Verujete li da knjige mogu promeniti nacionaliste?

- Ma kakvu težinu i smisao imale poruke romana, ili bilo koje druge knjige, one ne mogu neutralisati negativni nacionalistički naboj, netrpeljivost, mržnju, koje su podstakli masovni mediji, ili predstavnici i zagovornici agresivnog nacionalizma.Knjige nikada nisu mogle da promene nekoga, pa i nacionaliste, mada mi se čini da vi pod nacionalistima podrazumevate šoviniste. To su različite stvari. Ako ne volite svoj narod, kako ćete voleti pripadnike drugih naroda? Ne morate ih voleti, ali treba da ih poštujete, sve njihove razlike i ostalo. Jedan od najumnijih Srba, kroz vekove našeg postojanja, zlatousti episkop Nikolaj Velimirović , kao zatočenik, kroz tamnički prozor zloglasnog logora Dahau, upozoravao je Srbe šta ih čeka pod vladavinom i okupacijom Hokus- pokusa.To je pitanje savesti.Treba priznati da nisi bio u pravu, a za to je potrebno opravdanje - da opravdaš svoja dela koja su u svojoj suštini zlo. Narod naseda često, i zato mu se loše stvari događaju. Ja se gadim svih nacionalista, ovih posleratnih, koje sam kao mlad čovek zapamtio kao javno deklarisane internacionaliste. Saosećam sa svakom istinskom žrtvom. Eksperiment Hokus- Pokusa ostavio je pogubne posledice na čitave generacije. Ulicama naših gradova i sela hodaju hiljade i hiljade onih kojima su milije čizme od Šekspira - podeljene, nesrećne individue. Koliki je broj onih koji su ogrezli u zlu i nepočinstvima, u ćutanju i zaboravu, i kojima ne pada na pamet da se pokaju. Ko hoće da se istinski spasi valja da ispovedi svoje grehe i da vrši pokajanje. Ali, da bi neko mogao da ispovedi svoje grehe mora da zna šta su zla, da ih vidi prvo u sebi, da ih prizna, da prizna da je kriv zbog njih i da ih osudi. Ko je na to, od naših pisaca, ili političara - da ne idemo dalje - spreman? Imamo puno pokajanja ustiju a ne života. A što se tiče skorojevića, o pokondirenim tikvama pisao je jedan naš pisac i u prošlom veku. Zađite ponekad u neke hotele, restorane ; ili - prošetajte uveče ulicama naših gradova i sela, pa će te svojim očima videti. Auta koja voze, kuće u kojima stanuju, zlatni nakit, itd. Kad je reč o opravdanju i savesti, oproštenja grehova ne može biti bez istinskog pokajanja, a savest se formira kod čoveka iz "stanja religioznosti u kojem se nalazi prema tome kako ga unutra u sebi prima". Sve češće, pa i na televiziji, pokazuju stravične slike lica nepoznatih ljudi koji se hrane u narodnim kuhinjama : jeste li videli ta lica i te strašne prizore? U isto vreme, Beograd u kome živim, noću izgleda - dok teku reke luksuznih automobila, kao grad bogataša. Kao i drugi Beograđani, prevozim se autobusima gradskog saobraćaja, kad odlazim na posao, i kad se vraćam : na početnim stanicama je sve češće toliko ljudi kao na nekadašnjim mitinzima opozicije, a kad konačno dođe autobus i kad svi nagrnu u njega, čini se : Svi su Srbi stali u jedan autobus! I tako to traje danima, nedeljama, i nikom ništa. Svakodnevnica je postala sablasna. Koliko ljudi danas gladuje u našoj zemlji i stidi se da kaže da gladuje? Ko voli svoju Otadžbinu, treba istovremeno da voli i kraljevstvo Gospodnje, jer je kraljevstvo Gospodnje poslednja i večna čovekova otadžbina...
4. Šta sad? Ko će platiti ceh ovog iskušenja i haosa? U nekim od eseja objavljivanih poslednjih godina po našim književnim časopisima, kažete da ste napisali više stvari nego što ste ih objavili. Kakva su Vaša iskustva sa izdavačima i kakvi su Vaši zaključci o izdavaštvu umetničkih knjiga na ovim prostorima?

- Ja sam imao velikih problema sa objavljivanjem dva poslednja romana, oni su, desetak godina, putovali od nemila do nedraga - ovim beogradskim prostorima. Živimo u deceniji tzv. "spoznorske književnosti", svako može objaviti šta hoće, ako ima uticajne prijatelje, rođake, svojtu, i one koji ga guraju. Ja ni u tom pogledu nisam imao "sreće". Žao mi je što još uvek nemamo sabrana Dela Rastka Petrovića, Vinavera. Izdavaštvo je osuđeno da podeli sudbinu društva na duži niz godina. Jer, oni koji bi mogli pomoći izdavaštvu, naši novopočeni bogataši i država, imaju preča posla. Tamo gde vlada kult bogaćenja u okviru jedne generacije ne postoji kult knjige. Nema danas ljudi koji su dorasli Miši Atanasijeviću, ili nekim drugim našim osnivačima zadužbina u prošlom i prvoj polovini ovog veka... Ceh se već plaća, svi ga plaćamo, i pisci, i knjige, i narod, i kultura, književnost...

5. San i nije san u uobičajenom smislu reči nego vrlo jasno predviđanje budućih događaja. Je li to skrivena značenjska zamka - u Vašem romanu UJKIN DOM - kojom se nastoji da se naruga životu onako kako se on narugao ljudima?

- Danas je ponedeonik, a znate li šta je ponedeonik?
- Pa, ponedeonik! 8. decembar 1997. godine!
- Tako će odgovoriti većina, dakle, milioni ljudi. Zlatousti Velimirović je odgovorio ovako : " Ponedeonik je survavanje Nedelje. / Utorak je lopov Ponedeonika. / Sreda je zavidnik Utornika. / Četvrtak je klevetnik Srede. / Petak je mrzitelj Četvrtka. / Subota je krvnik Petka i svih njegovih prethodnika. / Ah, kako je mnogo ponedeonika u sedmici! Kako ih je premnogo u Istoriji! Duša moja tamni od njih, spušta se slepa noću na nju sirotu". Dakle, mnogi su odgovori , na brzu ruku, danas, izraz "kratkog pamćenja". Ne čuje komšija, ne čuje rodbina, ne čuju prijatelji, ne čuju kolege, ne čuju kumovi, Bog jedino čuje i pita : imamo li snage da se odazovemo Istini? Neće mu odgovoriti laktaši, jer oni su laktovima gurali mnoge još s Ponedeonika da se udave. Možda će odgovoriti Anđeo ćutanja , ili neko koji sanja, jer u snovima ima mnogo više istine i odgovora, vidljivija je veza neba i čoveka, neba i anđela. Želeti besmrtnost to ne znači promenu jela i odela i kuće, jer i kad se nekima sve to da, sticajem prilika, to ih ne raduje. Većina ljudi ne veruje u saobraznost svih nebeskih stvari sa svim što pripada čoveku. Jer današnji čovek se udaljio od neba kroz ljubav prema samom sebi i prema svetu. U tom smislu, današnji čovek je daleko od onog pravog u odnosu na drevne ljude koji su bili drugačiji. Današnji čovek je nesrećniji , jer se udaljio od saobraznosti ili korespodencija sa nebom i Anđelima. U oba moja romana, u LITURGIJI više nego u UJKINOM DOMU , književni junaci su stanovnici - da se poslužim Rozanovljevim pojmom - DOMOSTROJA, opštine ili občine, a današnji čovek, naročito onaj koji živi u postkomunističkim društvima zatočenik je Lavirinta epohalnog eksperimenta Hokus- pokusa. Današnji čovek voli sebe i svet i drži samo do svetskih stvari, možda one laskaju njegovim spoljašnjim čulima i gode njegovim sklonostima ka uživanju, i ne obraća pažnju na Duhovno, a ono prija unutrašnjim čulima i veseli um, veselilo je um drevnog čoveka. Pradrevni ljudi poznavali su nauku o saobraznostima ili korespodencijama sa nebesima, pa su mogli da razgovaraju i sa Anđelima, ali je ta nauka vremenom izgubljena, a oni koji podsećaju da je nekada postojala današnjem čoveku liče na zanesenjaka ili ludaka. Mi iz dana u noć prisustvujemo survavanju Nedelje. U školama su nas učili naopako, napunili su mnoge glave ogromnim praznim ormanima i peščanim pustinjama.

6. Da li ste zadovoljni odjekom Vašeg dela u javnosti?Može li se kod nas živeti samo od književnog rada?A ako ne može - šta pisac da radi? Da li da prihvati materijalnu i svaku drugu podršku vladajuće, ili neke druge partije? Da li ste imali neku ponudu u tom smislu? Ako Vam je nezgodno da odgovorite na ovo pitanje, ne morate.Ali ,molim Vas da budete sažetiji, imajući u vidu eventualne čitaoce ovog intervjua...

-Ne! Nikakvih ponuda i nikakve materijalne ili bilo koje druge potpore i podrške nisam imao ni od jedne partije.Moje su knjige često i doslovno izlazile u "šinjelu piščevih izdanja". Čini mi se, da odjek mojih knjiga u javnosti nije srazmeran njihovoj vrednosti. U visokotiražnim dnevnim listovima teško se probijaju i šture vesti o izlasku nekih mojih knjiga. Ali se zato u svim našim visokotiražnim listovima trubi , čim se pojavi neka od knjiga sa zaštitnim znakom nekih bivših državnih ili paradržavnih izdavača. Mi danas imamo državne izdavače, nekadašnje "velike" beogradske izdavače, da im svima ne spominjem nazive - i tamo sede kao urednici oni isti ljudi koji su tamo bili i pre deset- petnaest godina. Ti izdavači postali su svojevrsna čudovišta, dinosaurusi. Pojavili su se i privatni izdavači, ali među njima ima zaista malo onih koji su neka alternativa. Sve u svemu, novi hokus-pokus. Ovde ne postoji organizovana briga o knjizi, o izdavaštvu, o plasmanu naših vrednih književnih ostvarenja na druge jezike. Sve je ostavljeno dovitljivosti pojedinih pisaca, ili izdavača. Književna kritika kao i da ne postoji. Objavljuju se samo pohvale, ti meni ja tebi, itd. Postoje nepisane hijerahije , kojih se novinari drže, kada hoće da čitaocima svojih tiražnih listova, približe izloge novih knjiga. Postoje lobiranja novinara i književnih kritičara skoro svake godine, oko dodela književnih nagrada. Mi smo zemlja koja ima više pisaca i književnih nagrada nego stanovnika, ponekada mi se učini, a iznos tih književnih nagrada je toliki da, ako uspete i da dobijete neku, to ništa ne znači. Šta možete kupiti za takvu jednu nagradu? U svetu biste mogli. Pisati knjige i objavljivati ih danas, znači suočiti se sa mnogim krugovima pakla, sa užasnim krugovima sirotinje... Ja ne mislim mnogo na čitaoca, kad pišem knjigu, jer znam da čitalaca ima raznih. Ja čeznem za onim idealnim čitaocem, a takvi su najređi.Takvih je uvek malo. Čitalac, čitajući, često čita samoga sebe, pa ponekada pročita između redova i ono što pisac nikada nije napisao, a ni pomislio. Kod nas je mnogo ljudi, i čitalaca među njima, koji su podlegli. "Ako čovek podlegne, njegovo stanje posle iskušenja postane gore nego što je bilo pre toga, jer je tada zlo baš steklo vlast nad dobrom i neistina na istinom", kaže na jednom mestu E. Svedenborg .

7. Koji je Vaš najveći problem kao pisca?

- Verovatno, to, što nemam agilnog izdavača, spremnog da rizikuje.Na drugoj strani stalno suočavanje sa onim što Svedenborg definiše kao "prevlast zla nad dobrim". Velika su iskušenja kojima je danas pisac izložen, jer je veličina zla velika .Iskušenja su, dakle, izazov za jednog pesnika i romansijera, jer ona se pojavljuju zato da se dobro dovede do prevlasti nad zlom i istina nad neistinom, " zatim da se učvrste istine i da se spoje sa dobrima, a ujedno da se rasprše zla i usled toga neistine (...) Iskušenja takođe služe u tu svrhu da otvore duhovnog unutrašnjeg čoveka, i da prirodnog čoveka njemu podvrgnu; dalje služe i za to da suzbiju samoljublje i ljubav za svetom i da ukrote požude koje iz tih ljubavi izviru. Kada je to učinjeno, tada čoveku dođe prosvetljenje i saznanje šta je istina i dobro, a šta je neistina i zlo. Odatle nastaje čoveku razumnost i mudrost koje zatim rastu iz dana u dan". Svedenborg je bio u pravu u mnogo čemu, pogotovu kada je reč o duhovnom čoveku, duhovnom životu. Iskušenje je izazov za pisca , kao tema, jer je onda pisac bliže Bogu, pošto se za čoveka u iskušenjima bori jedino Bog... Iskušenja i san upućuju pisca na blizine Božje. Ja ne verujem u Hokus -pokuse.Pakao je ovde i sada, vidici su zaklonjeni košmarima. Ne verujem ni u kakve ideologije, koncepte i programe, ni u ljubavi opisane u romanima ili prikazane u bioskopskim dvoranama, jer to su ljubavi onih koji su u ljubavi prema sebi i svetu, zar oni imaju ikakvu sposobnost da prime dobro i istinu? Zar ih oni ne preziru i ne odbacuju? Zar oni u prvom dodirom sa dobrom i istinom ne beže i ne pridružuju se u Paklu onima koji su u sličnoj ljubavi kao oni? Jedino u šta verujem i u šta ću verovati do kraja života jeste nebo i korespodencija s nebom, pa bilo to ono nebo iznad moga rodnog sela, ono nebo što se naslanja na jasenove na mustapićskim bregovima, ili ono nebo koje naleže na potkrovlje mog stana u Rakovici. Verujem u San, jer se on ne može kontrolisati i unapred znati... U San i Reč, koje povezuju čoveka sa nebom, anđelima i Bogom. Jedino one, ne ovaj otpad - ideologija, utopija i neistina! I ljubav, ona neizreciva, jer od njenog pravog karaktera zavisi i karakter našeg života, pa i sudbina čoveka. Verujem u LJubav i Nebo, jer nebo u celini predstavlja jednog čoveka. Neki od mojih književnih junaka pomalo liče na anđele, a to je zato što anđeo ima savršen ljudski oblik. Gadim se istorije jer je nesavršena i jedna od metafora Pakla na zemlji... Govorim o paklu, jer ljudi ne shvataju da je to svet čudovišta i košmara, ovde na zemlji, neprirodnosti, zla i obmana, a ne dobra i istine. Ne verujem u vođe, poglavare i "turpije", i u sve ono što zatupljuje, što ukalupljuje čoveka i neizbežno vrši nad njim nasilje : Bog nikada ne vrši nasilje na čovekovu svest, pa se prema tome svakom verujućem ukazuje onako kako ga ovaj zamišlja, odnosno približno tako... Ne očekujem da će čitati moje knjige i da će ih razumeju mnogi, jer prirodni i čulni ljudi o Snu i o božanskom misle samo kao o svetu i onom što je u svetu. Mene je uvek više privlačilo, i kao pesnika, i kao romanopisca, ono Unutrašnje u čoveku, Duhovno. Duhovni čovek, ili duhovno u čoveku, okrenuto je nebu, svetlosti i toplini...Svestan sam epohe u kojoj živim i njenih glavnih tokova - tamo je dominantan čulni i prirodni čovek, ostrašćen i apatičan, prevaren i izneveren skoro od svih ; zar da ga i pisac romana vara?

Miroslav Lukić

Objavljeno u knj. Istočnik, 25. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA

Beograd, Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, 132 str.

str. 13-23