УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 03. јун 2008.

Dug pogled unazad, 5 (086). BELEŠKA UZ DRUGO, PRERAĐENO IZDANJE MESEČEVE SVADBE

BELEŠKA UZ DRUGO, PRERAĐENO IZDANJE MESEČEVE SVADBE


Oduševljen rukopisom ovog romana, moj mlađi brat Aleksandar ga je objavio, čim ga je pročitao; iste godine, dakle, kada je i napisan. Sam je opremio knjigu, rešio izgled naslovne stranice. Međutim, u brzini, u štampariji se potkrala nepopravljiva greška : odštamano je na prednjoj strani korica prvo prezime, pa ime autora. O tom prvom izdanju, odmah kada se pojavio, pisalo je nekoliko autora, sasvim afirmativno. Mog brata je ta knjiga podstakla da napiše jednu od svojih najboljih knjiga :MAESTRA PER PJETRA.
Međutim, roman je objavljen u vrlo malom tiražu. Posle nekoliko godina, kada se pojavila mogućnost da taj roman bude objavljen u okviru Opusa UMETNOST MAHAGONIJA, počeo sam razmišljati o konačnoj verziji MESEČEVE SVADBE. Knjiga pripada trećem ciklusu mojih romana, druga je karika u tom ciklusu. Prva je Dnevnik za Senkovića. Kada sam uradio drugu, dopunjenu i konačnu verziju Dnevnika za Senkovića, prionuo sam na konačnu redakciju Mesečeve svadbe. U međuvremenu, već je bio objavljen (prošle godine) moj najobimniji roman VLAŠKA GOZBA ( u okviru Opusa UMETNOST MAHAGONIJA).
Ne želim da pričam mnogo o preradi. Eventualni čitaoci će moći da sravne prvu i drugu verziju, videće šta sam poboljšao, na čemu sam insistirao, šta sam podvlačio. Sam sam odabrao pismo kojim će knjiga biti objavljena, tip slova; sam sam uradio prelom...
Ova knjiga nije - dnevnik, nije hibrid. Ona je neka vrsta antiteze tzv. humanističkom progresu; ona stremi bogočovečanskom progresu, bliskoj našoj narodnoj duši i dragom našem narodnom srcu. ( "Bogočovečanski progres od čoveka do Bogočoveka, od smrti do besmrtnosti ostvaruje se prerađivanjem sebe pomoću evanđelskih podviga, jer se pomoću njih savlađuje smrt i obesmrćuje duša. U ličnosti svetoga save imamo ostvaren program bogočovečanskog progresa", Justin Popović :Progres u vodenici smrti; v. u knj. FILOSOFSKE URVINE, Dosije, Beograd, 1998, str. 53) MESEČEVA SVADBA je potresan uvod u roman VLAŠKU GOZBU.. Ta knjiga stremi od početka do kraja Bogočoveku, najvećoj vrednosti, najboljem kriterijumu - kako je znao J. Popović - "svega Božjeg i čovečijeg i u ovom i u onom svetu. Istorija ove planete ne zna ni za boljeg Boga od Hrista, ni za boljeg čoveka od Hrista. Bogočovek je u isto vreme savršeno otkrio Boga i savršeno otkrio čoveka. Stoga nema Boga mimo Bogočoveka; niti ima čoveka mimo Bogočoveka..." Greh je strašan, jer stvara smrt. Mesečeva svadba to na izvestan uverljiv način pokazuje i dokazuje. Nisam mnogo odstupio od preliminarne prve verzije napisane u jednom dahu, iako me je na nekim mestima mamila potreba da proširujem roman u ovoj drugoj i konačnoj verziji. Savetovao sam se sa mrtvima i kućnim duhovima. U tim trenucima, roman je mogao da se otme. Shvatio sam da je zemaljsko zlo priprema za sva druga zla, pa i ono večno. Pakao počinje na zemlji... Rat, urvine, krateri; dve duše u grudima mnogih ljudi...Nisam ipak proširivao roman preterano... Dotakao sam suštinu greha, rugobu greha, njegovu provaliju...Opisao sam likove koji žive u toj provaliji, verni samozvanom mizernom bogu na svome đubrištu. Mogao sam to da učinim jer sam imao bogato životno iskustvo, jer sam susretao tako mnogo ljudi sa kratkim mislima, sa kratkim osećanjima koja nisu mogla da iziđu iz sebe i pređu na drugog. Upoznao sam faustovski tip čoveka, pustošni raskol u duši. Upoznao sam ljude čije su egoistične misli i osećanja, osakaćeni i opatuljeni samoljubljem, poricali Boga, poricali i ono duševno i dobro u čoveku, jer nisu dosezale do večnog i bogovečnog...
Epoha Hokus - pokusa je stvorila čudovišta, namećući Antiboga umesto Bogočoveka. Gledao sam svojim očima neverovatne stvari; kako internacionalisti i žestoki politički sektaši preko noći postaju nacionalisti i patriote, naravno - lažni. Nagledao sam se cirkuzanstskih političkih i dijaboličnih trikova na balkanskim vašarima, koji su se završavali samo na jedan jedini način.. Epoha Hokus pokusa je preko svojih moćnih protagonista decenijama razbijala u ljudskom
saznanju i osećanju JEDINSTVO IZMEĐU ČOVEKA I BOGA, IZMEĐU VREMENA I VEČNOSTI, IZMEĐU OVOG I ONOG SVETA. Greh je, dakle, razbio jedinstvo čovekovog samoosećanja, samosaznanja, misli, života, postojanja, bića. A time i jedinstvo čovekovog osećanja sveta...
Najveći pisci u Srba (nisam stavio pod navodnike ono najveći, ali to se podrazumeva, dakako!), nisu mogli napisati ovakvu knjigu, kao što je Mesečeva svadba, da ne govorim o VLAŠKOJ GOZBI! Pre svega zato što su i najdarovitiji među njima izgubili istinsko osećanje makrokosmičkog svejednistva. Mnogi su među njima samci u apsolutnom smislu, od Selimovića do Mihaila Lalića, od "naduvanih" Ćosića, Antonija Isakovića, do Vidosava Stevanovića, Albaharija, Basare : i to nije teško pokazati i dokazati. Kanonizovani su i nametnuti kao veličine pisci ljudskog egoizma, hrljenja u satanizam. Niko od spomenutih nije imao svest i želju da se spase od satanizma, solipsizma, od egoizma; vrlo često ćemo u njihovim knjigama, toliko hvaljenim ( u suštini - nametanih na svaki način i po svaku cenu!) naći ružno nacereno lice Satane, tj. duboke samosvesti i samoosećanja potpune otkinutosti od Boga i od svih drugih bića i tvari.
Dakle, meni je oduvek bilo teško, ali i lako. Ja nisam ni pomišljao, niti očekivao, da će mi za ovaj roman dodeliti satanski žiriji neku "uglednu" književnu nagradu. Satanisti i sektaši su dodeljivali velike i značajne nagrade sebi sličnima.Pri kraju 20. veka srpska književnost je pretvorena u prokletstvo, u gorčinu, u užas, gde se na majušno zrno čovekove samosvesti survavaju beskrajne tame i beskrajne pomrčine. Oni koji su dobijali književne nagrade, koje su nametali, na ovaj ili onaj način, nisu stvaraoci kojima poričem svaki dar. Ne tvrdim da među njima nije bilo ponekog koji je shvatao suštinu greha, narušavanje imanentnog jedinstva vremena i večnosti u čovekovom biću; bilo ih je koji su videli da je pukla strašna provalija između vremenskog i večnog, u kojoj se neprestano davi ljudska misao i ljudsko osećanje. Međutim, oni su pisali ono što prolazi i dobijali visoke književne nagrade za koještarije, za gomile i gomile odštampanih gluposti.
Jer su bili suviše zahvaćeni silom greha što obezbožuje, delogosira, obesmišljuje čoveka. Niko od njih nije i neće napisati DON KIHOTA! Iako su možda bili obuzeti sličnim ludilom decenijama. Stran im je bio Bogočovek, Taj koji je prvi premostio, izrivenu grehom, provaliju između vremena i večnosti, između čoveka i Boga, između čoveka i ostalih bića, uklonivši greh.
Prestao sam da čitam dnevnike, nedeljnike, mesečnike, aktuelne književne časopise, koji odavno nisu aktuelni, već strašno bajato smeće. Izbegavam da gledam državnu televiziju, tzv. emisije iz kulture, gde dovode i predstavljaju kao nacionalne veličine neke senilne tipove koji i ne znaju da su mrtvi...
NEVIDLJIVI su umetnici, pisci, slikari, kompozitari, ljudi koji će doći i koji dolaze.
Ali, ja odavno znam da je to predivno i utešno : jer temelj svega vidljivoga jeste nevidljivo :Nevidljivo je ipostatis svega, podloga svega, supstancija svega, to jest ono na čemu stoji svet i sve što je u svetu... Tu misao nije izrekao neki od onih srpskih pisaca 20. veka, za koje mnogi misle da su bardi, veličine (ha, ha, kakve veličine, ko im je to potvrdio? ko ih je u to ubeđivao?), već jedan umni i pobožni starac, koga su komunisti naterali da vas vek provede u manastirskoj ćeliji. Nije smeo izvan porte!...
Neka se Srbija 21. veka ne boji ISTINE, NEVIDLJIVOG. Neka se konačno okrene od pretećih urvina i jezivih ponora van Bogočoveka!
I Srbija i čitav ovaj svet je Božja laboratorija u kojoj se nevidljivo prerađuje u vidljivo, ali samo do izvesne mere. A to je stoga što je nevidljivo uvek šire, beskrajnije i bezdanije od vidljivog. Kao što je duša nesravnjeno šira i veća i dublja od tela u kome je, tako je i nevidljiva srž svake tvari šira, veća i dublja od tvari u kojoj je. Ustvari, vidljivo je oveštastvljenje nevidljivog, i to u izvesnoj meri. A oko vidljivog, i iza vidljivog, prostire se bezobalno more nevidljivog.
Pod ovim zakonom je i ovaploćenje Boga. samo je tu savršeni primer Nevidljivoga u vidljivom. U majušnom, ali vidljivom, telu ljudskom skriva se nevidljivi Bog. Tu je smeštena sva tajna i malog sveta : mikrokosmosa, i vascelog sveta : makrokosmosa. Ali sve po istom zakonu : nevidljivo u vidljivom.
U pojavi ovaploćenog Boga nema ničeg neprirodnog i "nezakonitog", ničeg nelogičnog i nenormalnog, pa čak i ničeg čudnog. Jer je u ovom svetu sve vidljivo skrivnica nevidljivog...
Sujetnim ćuranima naše kulture i književnosti, doktorima žabcima i magistrima pseudonauka, ponavljam : Kroz kroktkost i smernost Gospod je ušao u svet.
Na isti način je i izišao iz sveta, krotko se moleći za svoje mučitelje. Svaki vaš greh, kolege, braćo, komšije, veća je muka za njega nego za tebe i mene i nas. Pisao sam konačno izdanje Mesečeva svadbe kao Hristov čovek, smatrajući sebe za smetlište sveta, po kome su svi mogli da gaze, i grešnici, i bigamisti, kurve i izdajnici, gonitelji i carinici, zli i mrtvi, nečisti duhovi, vampiri i vampirovići, kao po Hristu što su gazili. Kad su me pojedini kritičari isključivali - blagosiljao sam; kada su me vređali - praštao sam; na njihovu mržnju - uzvraćam ljubavlju. Da, prelomilo se u meni. Trpljenjem ću pobeđivati mučitelje, kao Gospod. Vraćaću zlo - dobrim. Sa gordošću i sujetom ću se boriti smernošću. Sa grubošću - krotošću. Sa svim uvredama, praštanjem. Sa svim klevetama, molitvom. Jer to je jedini put - pobede....
Nisam slučajno završio Mesečevu svadbu (ovo drugo konačno izdanje ) uoči Božića 2000. godine! Nije to praznik mrtvih : ne! Tad mi praznujemo i proslavljamo jedini pravi smisao ljudskog bića, ljudskog duha, ljudske misli, ljudskog osećanja, ljudskog života. Tad nam se otkriva osmišljena tajna čoveka, i tajna zemlje, i tajna neba nad zemljom.

12. aprila 2002. Beograd Miroslav Lukić
Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus Umetnost mahagonija
Beograd:mobarov institut: Zavetine, 2002
str. 16 -24

Нема коментара: