УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 25. јун 2008.

Razgovor s povodom (098)



.....-Ne idete li i vi, kao književni kritičar, u neku svoju krajnost?
6.Nisam oboleo od neizlečive bolesti - biti apsolutno (uvek) u pravu. Bolestan sam od nekih drugih stvari; naučio sam s godinama da me lekari neće izlečiti, jer ću naposletku umreti. Bogočovek leči i čini telo besmrtnim. Bogočovek ponavlja da podnosim lance i telesno robovanje; On nas može osloboditi zasad samo duhovnog robovanja. Bogočovek nam je prijatelj više od svakoga,
jer je učinio za mene više nego iko, i drugi ne bi pretrpeli ono što je on pretrpeo od mene, i ne bi umrli za mene u času mojih neverstava i svireposti, kao što je on učinio, i kao što je gotov da učini, i čini u svojim izabranicima i u Svetom pričešću.
021. Da li sam u pravu kao kritičar? ili antologičar? ili romanopisac? Vreme će pokazati, i - čitanje.
022. Mašta ima jednu odvratnu crtu - kako je zapazio Paskal - što “tako silno uveličava sadašnjicu time što na nju stalno misli, a tako umanjuje večnost, zato što ne misli na nju, da mi od večnosti stvaramo ništavilo, a od ništavila večnost; i sve to ima svoj tako živ koren u nama da nas sav naš razum od toga ne može sačuvati...” (str. 99)023. Da biste me bolje razumeli kao pesnika pročitajte neke moje romane u kojima ima i stihova. Da biste me, možda zavoleli, kao romanopisca, ili esejistu, pročitajte prve tri knjige mojih sabranih pesama u okviru Umetnosti mahagonija. Da biste shvatili da li sam u pravu, kao kritičar i antologičar, pročitajte sva izdanja antologije “Nesebičan muzej”, jer sam toj knjizi posvetio godine rada. Suočite se, ili pokušajte da to učinite, sa svetom mojih himera. Ako vama ili nekom drugom bude slučajno palo na pamet da me priupita koji je to svet, odgovoriću čitajući pesmu koja ima naslov RUŠENJE DUĆANA LAŽI (1), koju sam davno napisao...

Početak je kraj
i kraj je početak.

Čvorovi se raspliću teško,
veliki čvorovi.
Većina suviše dugo
raspliće čvorove.

Znaju li šta hoće?

Početak je kraj
i kraj je početak.

*

Imao sam viziju
predela
budućeg muzeja pod vedrim nebom.

Ucep bregova,
stene,
jezero.

Mere
planinske.

Ništa nije ličilo na san srednjevekovni,
a ipak kao da je u blizini bila
građevina od kamena.

*
Gotovo je sa totalizmom.
Zadužen sam da kažem
nekoliko prigodnih reči
povodom Udruženja književnih moljaca
i njihovog čuvenog žirija
na čelu sa krapinskim dugonosim
arheopteriksom i balkanskom primadonom.
Varljivo je doba bilo,
ukus poezije je kao ukus lošeg bostana.
Dodeliše nagradu sebi sličnima,
čuvenim budaletinama. Kao što su
činili poslednjih nekoliko decenija.
Krtice, livadske štetočine.
U stvari, krtice imaju lepo krzno,
a njihova su lica razvaline licemerja.
Gotovo je sa totalizmom,
ali ne i sa njegovim kopilanima
rođenim u vukojebinama.
Usred besplodnog razdoblja
dužeg od varljivog kišnog leta,
oni telale o pogrešnim ljudima, marginalcima...

(Sreda, 17. mart 1999.)

*
Ne, neću da pošaljem to pismo koje sam napisao,
jer pisati nekom posle osamnaest godina,
ili posle samo tri godine,
znači pisati nepoznatom i ravnodušnom -
nekome kome je svet i uspeh preča stvar.
Najgore je imati iluziju o starim prijateljima.

Većina mojih prijatelja pripada onom svetu ili zaboravu.

Nestali su u pepelu, i ne mogu se pojaviti podmlađeni
iz pepela...

Nisu više ni strašila... Strašila u polju.

Ciganke iz Komše, što love ribu u reci
rukama, kao Indijanke u filmovima,

iskrenije su od... Mogu da im doviknem,
da se našalim mrsno... I neće mi uzeti za zlo...

*
Kao da je prošlo mnogo godina
(a ne dve nedelje),
kada sam poslednji put orao
jednu od onih strnjika
bezbrojnih i sivih...

Šiknuo je iz zaborava
vodoskok kristalnih uspomena
iz detinjstva. Video sam svaki grm,
zelenilo grana, koloniju
ptičijih gnezda - gnezda kosova,
slepih senica, grlica, češljugara,
svraka i žuna.
Zelenu predivnu dolinu usred dubrava,
stablo oskoruše i krošnju sećanja
moje majke...

Mnoštvo procvetalih suncokreta,
lepših nego na Van Gogovim platnima.

Prave ljude ne mogu zameniti neki drugi.
Najsramnije je govoriti i pisati laži.

Sećam se vremena kada sam, prvi put,
kao mladić odneo svoje pesme na ocenu.
Ja sam bio zanimljiv po onome
po čemu sam bio različit
od svih ostalih pre mene,
i zato nisam prihvatio
ono što mi je savetovano,
da budem sličan drugima,
mrtvima ili živima...

Sad mi se čini važnijim
ono što je onda bilo nevažno, usput :
predeli, putovanje, izgled neba.
Nije bilo svetlosti,
nije je bilo dovoljno.

Da bismo izrazili jednu obalu,
ili breg,
ili bedem železničke pruge,
prijatelja ili neprijatelja iz mladosti,
vodeničara, umetnika, ili običnog čoveka,
psa lutalicu, kokošku, žabu kreketušu,
prve laste, nebo crno kao uzorana brazda,
vatru na sprudu, ili brest u buktanju zalaska,
treba da se zadržimo pred svakom od tih prizora,
bića i stvari pojedinačno,
dok nam ne budu više ličili ni na šta...

*
Moja dva verna prijatelja su leto i letnje predvečerje.
I grančice jova koje samo što nisu zapupile.

Prva krađa, prva cigareta, prva ljubav, prva polucija,
prvi prijemni ispit, prva objavljena pesma,

prvi dnevnik, prva knjiga...

Svakoj toj prvoj
prethodile su mnoge druge stvari,
zanimljivije od ulaska u tzv. književni život,
koji je vrlo često značio ulazak u kabinet
nekog profesora, ili urednika uštogljenog.

Znao sam gde živim :
nisam se ponašao kao punoglavac u bari!

Oficijelna kritika i književnost,
okolina i država, progutala je mnogo
dragocenih bisera ( i još ih guta!).

Domaći staljinizam nije zaostajao mnogo
za izvornim.

Ono što guta tebe i mene, izvedeno je iz toga.
Postoje demoni babljeg leta epohe,
odeća im je purpurne boje.

Svet je staro pozorište
u kome se predugo igraju stare komedije i tragedije.
Nema premijera.

I u najboljim ljudima čuči zver.
I svako od njih vešto skriva svoju jazbinu.

Roman je ponekad otkrije.

Umetnost romana me je privlačila,
kao i Mana, zbog toga što on
"jedva zna da počne drukčije
do li prapočetkom svih stvari,
a ne može uopšte da završi.
Za njega važi reč pesnikova :
Što ne možeš da završiš to te čini velikim.
NJegova veličina je blaga, mirna, vedra,
mudra i objektivna".

Izgradnju Nove kuće započeli su
majstori iz Rabrova, sećam se kopanja temelja.

Čitajući Rilekov "Voćnjak" uvek sam
pomišljao
na jedan stvarni voćnjak.

Kalinić - veliki vašar : još ga niko nije naslikao.

Moj zavičaj, moje rodno mesto je jaje na sprudu.
Mitsko jaje čija ljuska je prsla.

(......)
U stihovima objavljenim i neobjavljenim, u romanima, objavljenim i neobjavljenim, tako je malo pojedinosti iz mog detinjstva.

Sve je bilo drukčije izvan rodnog i ujkinog doma, novo i ogromno, kao pogled sa vrha Nerezina, ili usred vinograda, između stabala prasaka i badema, ili žbunova ribizli, ili sa vrha Dubrava : panorama je imala dubinu ponora
i privlačnost neopisivog zlatnog vašara...
(ARHIV U OSNIVANJU, 1- 5, Beograd, 2002, str. 216 - 222)

23 a. Ili ponavljajući ove stihove:
Govorio sam već o himerama
na vrlo uprošćen način (čini mi se).
One su opet tu,dok razmišljam
o jednom voćnjaku na čijem kraju
beše šuplje bagremovo stablo
puno saća i meda odbeglih pčela.
I o jednom komadu njive pokraj puta.
O tom putu nasutom šljunkom.
(To su sve himere,
ali mogle bi postati java,
nešto ostvarivo, moguće,
trajno i bitno.)

Himere su me vodile
i još uvek me vode.
Tišina letnja ritova, livada
Slapovi hmelja.Predanja majke.
Večnost.Himere su njeni susedi.

Dok me budu vodile,
ma koliko to izgledalo apsurdno,
neću zalutati u ovoj zagubici.

Ponovo govorim o himerama,
shvativši da su me četrdeset
i pet godina odvlačile od praznine
i nesumnjivih znakova propadanja.

Himere vode tim makadamskim putem -
slepim crevom za hiljade i hiljade -
što se uspinje na brežuljak .
To mesto je uzvišeno i kao stvoreno
za svetski levak, koji samo ja vidim,
koji sam video silazeći niz blagi breg,
udišući njihov miris.

Himere su me vodile uz breg,
niz breg,i prema nepreglednim šumama,
ostrvima mlečnih pečuraka, detinjstva i
jelenaka.
Himere su me dovele dovde.
23 b) Ko pomisli, posle svega, da imam predrasuda prema pisanju slobodnih stihova, neka pročita ovo:

1
Demonu je uvek u interesu da ne da
da ga upoznamo.

DOK BOGU MOŽEMO SLUŽITI SAMO AKO U NJEGA VERUJEMO, DOTLE ĐAVO NEMA POTREBE DA VERUJEMO U NJEGA DA BISMO MU SLUŽILI (Andre Žid, Kovači lažnog novca, Prosveta, Beograd, 1966,str. 375).

Tako je i sa famom o postmodernizmu.
Satanin omiljeni nadimak mogao bi biti:
POSTMODERNIZAM.

Ta priča je počela ovde oko 1936. god.
sa objavljivanjem prevoda Kovača lažnog novca,
tj. DNEVNIKA Kovača lažnog novca.

- Ja sam u vama, čujete li? - kaže
ALA MAGAZA - kao i carstvo božje!

Don Žuan koji hoće da zavede i smrt
u nekim momentima oseti u sebi
takvu navalu zla da mu se već čini
da ALA MAGAZA pristupa
uspostavljanju pakla u njemu.

Izvori zla su mnogobrojni i skriveni
kao i izvori Nila.

2
Rđavi majstori crtaju ALU MAGAZU,
oni upravljaju njom i govore kroz nju.

Pravi majstori ne govore previše.
Oni čuvaju zanat i zanat čuva njih.
Bacaju iza sebe,da nađu pred sobom.
Baštovanxiji ne prodaju krastavce.
Gnjilom se kruškom ne bacaju.
Za mlađima idu, ali starijega slušaju.
I u crkvu kad pođu, druga izaberu.
Jednu kažu, dve čuvaju.
Drže se nova puta, stara prijatelja.

3
Ne žuri.Lagano pođi, dalje ćeš stići.
(Ako te sreća ne pričeka, ne vredi
da je juriš!) .
Život nam je kao mesec:čas pun,a čas
prazan. Crveno lišće na granama
na ulazu u grad (Novi Sad,7. oktobar
1995). Bog je jak. Bog zatvori jedna
vrata, a otvori stotinu...

4
Po dvaput se u vodenici govori,
po triput gluvima.
Dvadeset riba se na jednoj vatri peku,
pa jedna drugoj ne veruju.

Bog ne daje jednom čoveku sva dobra.
Bog sreću deli, a sudbina nesreću.

Dobar je Bog, ali su i đavoli jaki.
Uvukli se u manastir, ali ih je iguman
prepoznao u trpezariji, stao je naspram mene
s fenjerom anđela i počeo da ih šiba
Lučom mikrokozmom.

Starac poluslep i korav,
ali mu duša na bosiljak miriše.

U jednom pritvorstvu
sadržana su sva pritvorstva.
U jednom izdajstvu sva izdajstva.
U jednom grehu svi grehovi.

Nikome nije napisano na čelu šta je u njemu,
ali je iguman to pročitao u očima.

Bog vidi čiji zejtin u kandilu gori.
Greh ide iz usta,a ne u usta.
Zlo ništa ne čini u pola.
Zmija od svoga ujeda dobiva.

I zub boli kad je šupalj.
Bog je ostavio šalu, a đavo crkvu.

Barut i vatra ne slažu se.
Laž se pređe primi nego istina
(ARHIV U OSNIVANJU, 1- 5, str. 301 - 303)

- Ne idete li i vi, kao književni kritičar, u neku svoju krajnost?
7. Nikada kao kritičar nisam išao u krajnost, nikada nisam hteo da budem kao drugi. Ne dao bog da ikada postanem oficijalac, oficijelni kritičar. Taj svet je lažni svet, u njemu ima puno prepredenjaka - kroz čitav 20. vek. Oni koji ukrivaju moje delo, moj opus, to su bivši i uglavnom mrtvi ljudi!
- Ne precenjujete li pomešani (poligrafski) način pisanja?
8. Borhes je napisao izvanredne pesme u slobodnom stihu, ali i još izvrsnije proze, eseje, odlomke. To je pisac, poligraf, koji nije branio svojoj misli koji će oblik uzeti da bi stigla do drugog, čitaoca.
024. Treba stremiti idealu: slivanju kreativnoga i konstruktivnoga. Proveo sam bezmalo ljudski vek kao lažni profesor i lažni bibliotekar.Ako je sudbina ikada bila naklonjena prema meni, onda to beše pre mnogo godina kada sam svršivši Filološki fakultet prihvatio, istina nerado u početku, da nasušni hleb zarađujem u jednoj školskoj biblioteci...
025. Biblioteka, pa i ona od 20. 000 knjiga, predstavlja svojevrsni Lavirint. Borhes je dugo poživeo i (iako opterećen porodičnom bolešću) stigao da napiše toliko toga, pa i onaj kratki esej o Paskalovim sferama.Kako mi je bilo drago kada sam prvi put otkrio taj Borhesov esej! Verovatno zbog Paskala, čije sam Misli kao student čitao s olovkom u ruci.Zatim sam tu knjigu negde zaturio, kao što mi se tokom života dešavalo i sa nekim drugim stvarima. Ponekada sam te knjige pronalazio, kada sam sasvim zaboravio na njih. Čitao bi ih ponovo, naročito onda kada su se odupirale, tim pre: jer je prvo čitanje bilo neuspešno, smrvljeno oduševljenjima iz stranice u stranicu, na šta su nedvosmisleno upućivala moja podvlačenja olovkom...
026. Duh familijarni, duh mrtvih pesnika, pre svih duh Paskala, za mene je bio podsticajniji, (i u dvadeset i nekoj;kada je reč o odnosu prema istini); kada sam stupao u književnost, video sam mnogo prepredenjaka. Paskal ih je opisao za sva vremena kao “ljude koji poznaju istinu, ali koji je podržavaju samo ukoliko odgovara njihovom interesu; a van toga, napuštaju je”.
027. Ne precenjujem pomešani način pisanja, poligrafski. Favorizujem ga (kao što vidite; čak i u ovom razgovoru).
028. Ja nemam predrasuda ni prema pesmama slobodnoga stiha, ni prema pesmama vezanoga stiha: ove poslednje je, možda, malo teže pisati sa uspehom?
Ja sam (da vas podsetim) kao antologičar, sastavljajući antologiju NESEBIČAN MUZEJ, ignorisao uobičajenu strogu i formalnu podelu na pesništvo u užem smislu reči i na prozu : sagledavao sam srpsku književnost 20. veka iz ugla poligrafa :iz ugla shvatanja poezije u najširem, prvobitnom i antičkom smislu reči : “jer je taj ugao otvarao najšire vidike na srpsku kulturu, književnost i poeziju 20. veka.”
U pesmama, koje su ušle kao sastavni delovi romana “Ujkin dom” (1987), “Dnevnik za Senkovića”(drugo dopunjeno izdanje , 2002), “Vlaška gozba” (knjiga treća; 2002) i knjizi proza “Vašari Hiperboreje” (prvo izdanje, 2002), (prvenstveno mislim na pesme - podvlačim - vezanoga stiha), ima pesama koje potvrđuju da je “poezija proza”. “Čista proza u prekopiranom izvornom intezitetu...”To bi se, verujem, s punim pravom moglo reći, i za izvestan broj pesama vezanoga stiha, koje su svojevrsni romani u stihovima...A koje su ušle u moje knjige “Arhiv u osnivanju, 1 -2”, ili u knjigu “Vrata Zvižda” (1999).
-Šta mislite o stvaralačkom razvoju? Šta mislite o pesniku koji nije slio kreativno i konstruktivno?
9. Poželjan stvaralački razvoj je onaj koji potvrđuje stalni rast i uvećanje Dela jednog autora. (...)
030. Reći ću vam - prvo - da se slažem donekle sa Isidorom Sekulić: kada tvrdi za Milana Rakića (posthumno, 1952. godine) da je on primer pesnika koji nije objavljivao pesme dok se u njima ne slije kreativno i konstruktivno. Međutim, Rakić je premalo pesama stvorio i objavio, kao uostalom i Crnjanski; koji je duže poživeo. Počeo sam rano da pišem i objavljujem, ponavljam; i kao vrlo mlad, dakle, nisam ni pokušavao da se porvem sa svojim nestrpljenjem; elem, objavio sam, ne jednu pesmu u kojoj se nije slilo kreativno i konstruktivno. U tome sam nalik na mnoge druge srpske pesnike druge polovine 20. veka, na žalost. Više je mojih pesama takozvanoga slobodnoga stiha, čini mi se, u kojima ima te neslivenosti, nego pesama vezanoga stiha, na kojima sam uvek duže, mukotrpnije radio, a na ponekima čak i dvadeset godina!
031.Kada pišete skoro četrdeset godina, onda se nakupi sa proticanjem vremena mnogo toga.Glavnina mog pesničkog opusa slegla se u prve tri knjiga mojih Dela, gde je prikupljeno ono što je objavljeno od najranijih dana moje mladosti, pa do 2002. godine, kada su obelodanjene 32 knjige Umetnosti mahagonija. Postoji i nekoliko knjiga mojih izabranih pesama, pre svega, mislim na one digitalne. Ne postoji, na žalost, još uvek, ni jedna knjiga mojih pesama u kojoj bi bio predočen eventualnim čitaocima izbor mojih probranih pesama vezanoga stiha. Četvrto, štampano izdanje “Kraljevskih insignija” (Beograd, 2003) donelo je neke od tih odabranih pesama vezanoga stiha, mada tamo ima mnogo više pesama slobodnoga stiha...
032.Da bi se stiglo do eventualnog razgovora o “stvaralačkom razvoju” treba prvo istražiti celokupan dostupni pesnički (i ne samo pesnički) opus jednog autora; kako bi se mogli iznaći argumenti za tvrdnje, je li razvoj bio povoljan ili nepovoljan; i kakvi su mu dometi...


Fotografije: fotodokumentacija ZAVETINA. Prva slika: pejsaž, veštačka jezera između Kučeva i Neresnice, s-i Srbija. Miroslav Lukić na planini Radan sa pečurkom na glavi (2000). Deo vrata sobe u kojoj je rođen M. Lukić.

Нема коментара: