KRATKA BELEŠKA UZ DRUGO IZDANJE
ROMANA TUGA GOLEMA
Prvo izdanje ovog romana objavljeno je u Almanahu za živu tradiciju, književnost i alhemiju, 1 / 1998, i prošlo je skoro nezapaženo. O njemu su pisali samo moji ređi prijatelji, ali uzgred.
To je jedini moj roman izvan ciklusa, i napisan je poodavno. Mnogo godina pre objavljivanja. Zasnovan je na jednoj istinitoj priči, ali - šta to znači?
Drugo, prerađeno izdanje ove knjige objavljeno je pod naslovom TUGA GOLEMA, u okviru Opusa UMETNOST MAHAGONIJA. Recenziju je napisao moj izdavač, tj. moji mlađi brat A. Lukić. Celovita recenzija je objavljena u knjizi A. Lukića, S. Ig. Mitrovića i B. Cerovića : NA VETRU,NA VISINI, NA ČISTINI. Nešto skraćenija verzija objavljena je kao pogovor spomenutoj knjizi. Moj brat je shvatio kakvu sam knjigu napisao.
Međutim, i drugo izdanje je prošlo - nezapaženo. Moj brat je, elem, spasio obraz tzv. aktuelne savremene srpske književne kritike, ali nije u tome stvar.
Roman sam temeljno prekomponovao, preorao, preradio. Nadgradio. Smatram ga vrlo dobrim, na momente odličnim. Prijemčiviji je od "Petrijinog venca" i Crnjanskovog "Romana o Londonu". Junaci su mu, kao uostalom i u drugim ciklusima mojih romana, tragični ljudi...Senkovići, Loćike... Šta je odbijalo kritičare u tom romanu? Istina? Ili nisu stigli da ga pročitaju?
O mom romanu UJKIN DOM, G. M. Mrkić napisao je ogled, studiju, na čemu sam mu zahvalan; ali iznenadilo me je, što je, pišući taj ogled, propustio da pogleda kroz svoju kritičarsku prizmu, recimo, i Senkovića i druge, u romanu LITURGIJA, MESEČEVA SVADBA ili TUGA GOLEMA. Ne bi bilo štete, kad bi kritičar koji je namerio da piše o nekom mom romanu, uložio dodatni trud i pročitao sve romane koje sam objavio. Pa i poneku knjigu mojih pesama, ili eseja. Ja shvatam lenost i predrasude pojedinih književnih kritičara koje su oblikovale kao glinu neprirodne okolnosti u kojima se razvijalo srpsko društvo i kultura kroz čitav 20. vek, ali ih ne opravdavam. To što pojedini među njima, hotimično ili nehotice, ignorišu ono što je prva i najveća, i najosnovnija, i vrhovna vrednost u svetu čovečanskom za mene - Bogočovek, to nije dobro ni za njih, ni za srpsku književnost i kulturu. Šta da mislim o tzv. oficijelnoj kritici srpskoj koja se ponaša kao da ja nisam napisao i objavio nekoliko knjiga kritika i eseja, nekoliko antologija srpske poezije?
Ta strategija "skrivanja", ta perfidnost je shvatljiva, ne pogađa me više, jer znam šta joj je uzrok! Treba održati makar s dušom u nosu i na samrtnoj postelji red i Poredak, Kanonizacije koje su uspostavili tzv. kritičari, akademici i profesori, ljudi minulih vremena i u danima današnjim i predstojećim!
Akteri epohe Čovekoboga, vrsni službenici i sluge carstva Ćesarevog, dušebrižnici, raznorazni titualrni carinici, graditelji jazova, koji verovahu da oličavahu u sebi najidelanije savršenstvo svega istinski ljudskog, lepog, istinski čovečanskog, zakleli su se u mladosti Čovekobogu, ne Bogočoveku, i niko od njih, da im ne navodim imena, nije se ni primakao, čak ni sada kada su presvukli po ko zna koji put kožu, najsavršenijoj sintezi Božjeg i čovečjeg, ovostranog i onostranog, prirodnog i natprirodnog, fizičkog i metafizičkog, realnog i idealnog. Jer u Čovekobogu se ne može, kao u bogočoveku, ostvariti i sačuvati ravnoteža između Božjeg i čovečjeg; a ujedno sa tim očuvati kako autonomija čovečjeg, ljudskog, tako i autonomija Božjeg, božanskog.
Najpoznatiji srpski pisci 20. veka, među kojima je bilo i vrlo obrazovanih i vrlo plodotvornih autora, tragali su za osnovnom, glavnom istinom; poneki u tome behu i neumorni. U traženju istine, rešavali su problem istine na ovaj ili onaj način, najčešće na mitološki, filosofski, ateistički i materijalistički način.
Uzmite na primer - moram to, iako nerado spomenuti - slučaj Radomira Konstantinovića. Ili njegovih vršnjaka, ili istaknutih književnih aktera približnih godina. Zar su rešili problem istine, rešavajući ga u kategoriji čistog, obezboženog humanizma?
Srpska književnost 20. veka ( video sam to pripremajući antologiju srpske poezije 20. veka NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra i studije koje prate treće izdanje) je neprohodna šuma puna priviđenja i zabluda, laži i falsifikata! To je Alabegova slama, alajbegova slama, dragi moji! Nisam protiv hijerarhija prirodnih i istinskih. Jer gde ih nema, nema ni istine. A gde nema istine, vrvi od poluistina i laži. Vrvi od grehova, vrvi od smrti, jer greh je mnoge poveo u smrt... Dobro je što sam o tome progovorio javno, što sam se potrudio i sastavio spomenutu antologiju, što sam napisao studije koje je prate, što sam pokušao da povedem iz sveta Alajbegove slame prema Bogočoveku... Taj višegodišnji trud je poboljšao moj stvaralački razvoj; omogućio mi je da, kao od šale, uradim druga i konačna izdanja nekoliko mojih knjiga.
TUGA GOLEMA, govorim o drugom i konačnom izdanju ovog romana, više je od romana i svedočanstva. U skorije vreme, ja ću od nekih drugih ljudi dobiti barem moralnu satisfakciju, za veštinu sa kojom je ta knjiga napisana. Ta knjiga je pisana uz pomoć Bogočoveka. Preplet je u njoj došao od - viška. Taj roman je tragedija, srpska tragedija, jedna od srpskih tragedija, koja se može razumeti ako se meri kategorijama Bogočoveka. To nije još jedna pomodna knjiga na temu nesrećne srpske emigracije na Zapadu. To je knjiga o prošlosti uvek savremenoj, kao u crkvi, nelažna knjiga. Postojati i živeti na Balkanu od 1935. do recimo sedamdesetih ili osamdesetih godina, pa zatim emigrirati na Zapad (Engleska, SAD, Australija, ili neka druga daleka prekomorska zemlja), NIJE BILA PRIVILEGIJA! Ponekima se dalo po nekoj neshvatljivoj neohodnosti da izmile iz nebića u biće (kao heroini i junakinji TUGE GOLEME, ali ne samo i jedino njoj!), da bi se brzo obreli upregnuti u gorkom jarmu vremena i prostora. Junake te knjige je sačekivalo, neobično gostoljublje, zar ne?
Ta knjiga je mnogo tužna, jedna od najtužnijih, ali njen autor ne može ništa protiv toga, protiv toga što su njeni junaci poslani u svet sa osetljivim osećajnim aparatom, što su morali ubrzo osetiti kako ih neka ogromna tuga pritiskuje, ne samo njih nego i druga ljudska bića. Pisac ne može biti krivac za njihov plač i suze. Ja sam video, pišući o njima, kojih više nema, kako svaka tvar ima po oko koje neprekidno suzi od neke gorke tuge.. I sve suze tih mojih junaka, i svih drugih rasplakanih stvari o kojima sam pisao, slivali su se u moje srce i razlivali po celom biću mom.
Oficijelni uglavnom bivši ljudi i bivši kritičari imaju problem sa dioptrijama; tu ne može pomoći ni kura KRITIKA KRITIKE, već je potrebno drugo lekarstvo. Čovek je beskrajan i beskonačan - tugom; verovatnu u tome grmu leži i njegova besmrtnost? Ta besmrtnost je prokleta i nametnuta. Dok kritičari ovde ne počnu da ozbiljnije čitaju novoobjavljene knjige, dok ne počnu da shvataju zašto je život težak čoveku, ja znam da će TUGU GOLEMU čitati obični ljudi i plakati nad njom. Jer prost svet sluti da je život težak zato što je čovek pronašao smrt, i uselio je u sebe i u sva bića oko sebe. Moja heroina se vraća iz Amerike, gde je pronašla Oca i utočište od srpskih bezbožnika, pred sam napad NATO - a na ES ER Jugoslaviju. Vraća se u rodno mesto da u njemu pogine, kao i mnogi drugi, od bombi najveće svetske vojne alijanse. TUGA GOLEMA je, mimo moje volje, ispunjena nervima smrti koji polaze iz čoveka, smrću! Smrt je, dakle, jedina gorčina bića, jedina gorčina života. Od nje je i sva tragika života. Tragika romana. U isto vreme, u Srbiji - neka! - dodeljuju silne visoke književne nagrade za književnu bozu! Da su barem nagradili nekog pisca istinoslovca, nelažnog svedoka, koji zna da je zemljaski život čoveka neprestano njegovo rvanje sa smrću, sa njenim izvidnicama i pretečama, sa njenim pratiocima i armadama i pukovima...
TUGA GOLEMA je pokazala kako smrt stalno napada čoveka i spolja i iznutra; spolja kroz razna iskušenja, iznutra kroz vidljive i nevidljive bolesti...
Biće shvaćeno vremenom da je TUGA GOLEMA pisana duhom Sveljubavi.
Roman sam temeljno prekomponovao, preorao, preradio. Nadgradio. Smatram ga vrlo dobrim, na momente odličnim. Prijemčiviji je od "Petrijinog venca" i Crnjanskovog "Romana o Londonu". Junaci su mu, kao uostalom i u drugim ciklusima mojih romana, tragični ljudi...Senkovići, Loćike... Šta je odbijalo kritičare u tom romanu? Istina? Ili nisu stigli da ga pročitaju?
O mom romanu UJKIN DOM, G. M. Mrkić napisao je ogled, studiju, na čemu sam mu zahvalan; ali iznenadilo me je, što je, pišući taj ogled, propustio da pogleda kroz svoju kritičarsku prizmu, recimo, i Senkovića i druge, u romanu LITURGIJA, MESEČEVA SVADBA ili TUGA GOLEMA. Ne bi bilo štete, kad bi kritičar koji je namerio da piše o nekom mom romanu, uložio dodatni trud i pročitao sve romane koje sam objavio. Pa i poneku knjigu mojih pesama, ili eseja. Ja shvatam lenost i predrasude pojedinih književnih kritičara koje su oblikovale kao glinu neprirodne okolnosti u kojima se razvijalo srpsko društvo i kultura kroz čitav 20. vek, ali ih ne opravdavam. To što pojedini među njima, hotimično ili nehotice, ignorišu ono što je prva i najveća, i najosnovnija, i vrhovna vrednost u svetu čovečanskom za mene - Bogočovek, to nije dobro ni za njih, ni za srpsku književnost i kulturu. Šta da mislim o tzv. oficijelnoj kritici srpskoj koja se ponaša kao da ja nisam napisao i objavio nekoliko knjiga kritika i eseja, nekoliko antologija srpske poezije?
Ta strategija "skrivanja", ta perfidnost je shvatljiva, ne pogađa me više, jer znam šta joj je uzrok! Treba održati makar s dušom u nosu i na samrtnoj postelji red i Poredak, Kanonizacije koje su uspostavili tzv. kritičari, akademici i profesori, ljudi minulih vremena i u danima današnjim i predstojećim!
Akteri epohe Čovekoboga, vrsni službenici i sluge carstva Ćesarevog, dušebrižnici, raznorazni titualrni carinici, graditelji jazova, koji verovahu da oličavahu u sebi najidelanije savršenstvo svega istinski ljudskog, lepog, istinski čovečanskog, zakleli su se u mladosti Čovekobogu, ne Bogočoveku, i niko od njih, da im ne navodim imena, nije se ni primakao, čak ni sada kada su presvukli po ko zna koji put kožu, najsavršenijoj sintezi Božjeg i čovečjeg, ovostranog i onostranog, prirodnog i natprirodnog, fizičkog i metafizičkog, realnog i idealnog. Jer u Čovekobogu se ne može, kao u bogočoveku, ostvariti i sačuvati ravnoteža između Božjeg i čovečjeg; a ujedno sa tim očuvati kako autonomija čovečjeg, ljudskog, tako i autonomija Božjeg, božanskog.
Najpoznatiji srpski pisci 20. veka, među kojima je bilo i vrlo obrazovanih i vrlo plodotvornih autora, tragali su za osnovnom, glavnom istinom; poneki u tome behu i neumorni. U traženju istine, rešavali su problem istine na ovaj ili onaj način, najčešće na mitološki, filosofski, ateistički i materijalistički način.
Uzmite na primer - moram to, iako nerado spomenuti - slučaj Radomira Konstantinovića. Ili njegovih vršnjaka, ili istaknutih književnih aktera približnih godina. Zar su rešili problem istine, rešavajući ga u kategoriji čistog, obezboženog humanizma?
Srpska književnost 20. veka ( video sam to pripremajući antologiju srpske poezije 20. veka NESEBIČAN MUZEJ Plus ultra i studije koje prate treće izdanje) je neprohodna šuma puna priviđenja i zabluda, laži i falsifikata! To je Alabegova slama, alajbegova slama, dragi moji! Nisam protiv hijerarhija prirodnih i istinskih. Jer gde ih nema, nema ni istine. A gde nema istine, vrvi od poluistina i laži. Vrvi od grehova, vrvi od smrti, jer greh je mnoge poveo u smrt... Dobro je što sam o tome progovorio javno, što sam se potrudio i sastavio spomenutu antologiju, što sam napisao studije koje je prate, što sam pokušao da povedem iz sveta Alajbegove slame prema Bogočoveku... Taj višegodišnji trud je poboljšao moj stvaralački razvoj; omogućio mi je da, kao od šale, uradim druga i konačna izdanja nekoliko mojih knjiga.
TUGA GOLEMA, govorim o drugom i konačnom izdanju ovog romana, više je od romana i svedočanstva. U skorije vreme, ja ću od nekih drugih ljudi dobiti barem moralnu satisfakciju, za veštinu sa kojom je ta knjiga napisana. Ta knjiga je pisana uz pomoć Bogočoveka. Preplet je u njoj došao od - viška. Taj roman je tragedija, srpska tragedija, jedna od srpskih tragedija, koja se može razumeti ako se meri kategorijama Bogočoveka. To nije još jedna pomodna knjiga na temu nesrećne srpske emigracije na Zapadu. To je knjiga o prošlosti uvek savremenoj, kao u crkvi, nelažna knjiga. Postojati i živeti na Balkanu od 1935. do recimo sedamdesetih ili osamdesetih godina, pa zatim emigrirati na Zapad (Engleska, SAD, Australija, ili neka druga daleka prekomorska zemlja), NIJE BILA PRIVILEGIJA! Ponekima se dalo po nekoj neshvatljivoj neohodnosti da izmile iz nebića u biće (kao heroini i junakinji TUGE GOLEME, ali ne samo i jedino njoj!), da bi se brzo obreli upregnuti u gorkom jarmu vremena i prostora. Junake te knjige je sačekivalo, neobično gostoljublje, zar ne?
Ta knjiga je mnogo tužna, jedna od najtužnijih, ali njen autor ne može ništa protiv toga, protiv toga što su njeni junaci poslani u svet sa osetljivim osećajnim aparatom, što su morali ubrzo osetiti kako ih neka ogromna tuga pritiskuje, ne samo njih nego i druga ljudska bića. Pisac ne može biti krivac za njihov plač i suze. Ja sam video, pišući o njima, kojih više nema, kako svaka tvar ima po oko koje neprekidno suzi od neke gorke tuge.. I sve suze tih mojih junaka, i svih drugih rasplakanih stvari o kojima sam pisao, slivali su se u moje srce i razlivali po celom biću mom.
Oficijelni uglavnom bivši ljudi i bivši kritičari imaju problem sa dioptrijama; tu ne može pomoći ni kura KRITIKA KRITIKE, već je potrebno drugo lekarstvo. Čovek je beskrajan i beskonačan - tugom; verovatnu u tome grmu leži i njegova besmrtnost? Ta besmrtnost je prokleta i nametnuta. Dok kritičari ovde ne počnu da ozbiljnije čitaju novoobjavljene knjige, dok ne počnu da shvataju zašto je život težak čoveku, ja znam da će TUGU GOLEMU čitati obični ljudi i plakati nad njom. Jer prost svet sluti da je život težak zato što je čovek pronašao smrt, i uselio je u sebe i u sva bića oko sebe. Moja heroina se vraća iz Amerike, gde je pronašla Oca i utočište od srpskih bezbožnika, pred sam napad NATO - a na ES ER Jugoslaviju. Vraća se u rodno mesto da u njemu pogine, kao i mnogi drugi, od bombi najveće svetske vojne alijanse. TUGA GOLEMA je, mimo moje volje, ispunjena nervima smrti koji polaze iz čoveka, smrću! Smrt je, dakle, jedina gorčina bića, jedina gorčina života. Od nje je i sva tragika života. Tragika romana. U isto vreme, u Srbiji - neka! - dodeljuju silne visoke književne nagrade za književnu bozu! Da su barem nagradili nekog pisca istinoslovca, nelažnog svedoka, koji zna da je zemljaski život čoveka neprestano njegovo rvanje sa smrću, sa njenim izvidnicama i pretečama, sa njenim pratiocima i armadama i pukovima...
TUGA GOLEMA je pokazala kako smrt stalno napada čoveka i spolja i iznutra; spolja kroz razna iskušenja, iznutra kroz vidljive i nevidljive bolesti...
Biće shvaćeno vremenom da je TUGA GOLEMA pisana duhom Sveljubavi.
Početkom aprila 2002. Miroslav Lukić
Objavljeno u knj. Dug pogled unazad, Opus Umetnost mahagonija
Beograd: Mobarov institut:Zavetine, 2002
str. 25 -28
Нема коментара:
Постави коментар