Prvi nastavak 
Urednik Umetnosti mahagonija:"Čovek je slobodan samo onda kad služi istini. A istina se saznaje razumom", kaže Tolstoj. Ko je pisao Pasiju po Amarilisu: slobodan čovek, ili rob?
Miroslav Lukić: Ponekada mi se čini da je taj moj najnoviji roman, koji je najnoviji za druge, a za mene je više od senke koja me prati bezmalo dvadeset i kusur godina (od nerazjašnjene i tragične smrti majke mojih sinova, do juče, do trenutka kada je konačno rukopis otišao u štampariju i izašao iz nje sa slikom nekoga kome pčele izleću iz glave...) Čini mi se da je taj roman pisan u više ruku. Da ga je pisao i dopisivao, između ostalih, i pesnik-feniks. I večita sumnjalica. I neko koje hteo da sazna istinu, i razumom i na drugi način. Pasiju su pisale košmarne noći, sudbina, žalost, godine, neuspeh...sve knjige koje sam prethodno napisao i objavio, ili ih nisam objavio. Svi dnevnici i beležnice koje sam vodio decenijama i u kojima sam skupljao naizgled najnevažnije stvari na svetu. Kad sam ih zaboravio i ponovo prelistavao, godinama kasnije, pokazalo se da su zabeleške, čak i one najuzgrednije, mnogo bolje sačuvale neke stvari...Znači, da skratim, Pasiju je pisao neko ko je stremio istini, čovek koji nije napredovao brzo prema njoj, već sporije od mrava... Najvažnije istine Pasije nisu najjasnije, nisu transparentne, one će se najbolje razumeti između redova te moje najobimnije knjige, najobimnijega romana. Zahvalan sam prijateljima i malo više neprijateljima koji su me naterali da tu ogromnu knjižurinu skratim, da je vremenom svedem na mnogo manji obim, nego onaj koji je imala u početku i čitav niz godina...
Urednik Umetnosti mahagonija: Na ovoj vašoj slici, snimljenoj kako rekoste devedesetih godina minulog veka u vašem rodnom domu u Mišljenovcu, vi nešto listate, čitate? Neku od verzija Pasije?
Miroslav Lukić: Moguće. Kad sam počeo da pišem Pasiju,
taj rukopis koji je za mene godinama bio fantomski, a to je bilo već pola godine nakon smrti majke mojih sinova. Sve je nauk: tragedija, sramota, povlačenje od sveta. Posle toga, činilo mi se da pišem samo jednu jedinu knjigu i da je moram napisati, prolazio makar kroz razne i užasne stvari.
Pričali smo o istini, kopka vas istina. Istina je dobra analogija za lepotu - kaže Cankar - isto tako je objektivna kao i lepota. Lepa i neočekivana misao... Znao sam, pišući Pasiju, da istina ponekada može biti i neverovatna. Istina postoji i ja sam je tražio, i u životu, i pišući Pasiju. Nije bilo potrebno ništa da izmišljam, da lažem. Jer da sam ma šta izmišljao, lagao bih sebe i svoje najbliže...
Urednik Umetnosti mahagonija:Ivan Raos smatra da nema vernijeg pratioca od naše ružne prošlosti. Kako vi to razumete?
Miroslav Lukić: Ako uzmemo tu misao doslovno, ona je tačna. U to sam se ne jednom uverio, a posebno pišući Pasiju. Svetom vlada sebičnost, pa i u ponekim familijama. Narod je u pravu kad tvrdi da vuk svoje meso liže, ali tuđe ždere. Hteo sam da razumem i rešim zagonetku jedne prerane i besmislene smrti, slučaj jedne besmislene smrti, pošao sam od jednog slučaja, dakle, znajući za Šamforovu misao da je "providnost krsno ime slučaja", da je "slučaj nadimak providnosti". Nisam ja radio nešto novo pišući svoju fantomsku knjigu, to jest činio sam ono što su pisci oduvek činili - upoznavao sam svet, koji se sastoji od slučajeva. A slučaj može biti sreća ili nesreća. Ovaj koji je bio dosuđen meni, ako mogu tako da kažem, bio je nesreća. Velika... Prerana smrt je strašna, ali izgleda da je život još strašniji...Leopardi je pisao da smrt nije zlo, jer oslobađa čoveka od svih zala, i ujedno mu s dobrima odnosi i želje. Sećanje na jednu ili više smrti pomaže duhovnom životu. U razmaku od nekih šesnaestak godina nestale su sa ovog sveta dve osobe koje su mi bile veoma bliske: prvo ona koja je rodila moje sinove, a zatim ona koja je mene rodila, koja mi je pomogla kada je bilo najteže. Tokom tih godina ja sam pisao Pasiju, ne bojeći se smrti, često razmišljajući o njoj, i ta razmišljanja ne behu uzaludna i beskorisna.Naprotiv....
Urednik Umetnosti mahagonija: Ne čini li vam se da je vaš roman pretužan, preozbiljan, nezabavan, da neće u prvo vreme imati široku publiku?
Miroslav Lukić: Ha, ha... To je sve prilično neodređeno, proizvoljno, to pretužno, preozbiljno, zar ste zaboravili šta je roman po svojoj definiciji? Što se tiče široke publike, pa, valjda će je biti vremenom? Sada kada je tek odštampano prvo izdanje u 500 primeraka bilo bi neumesno pričati o nekakvoj širokoj publici, zar ne? Zahvaljujući naporima i agilnosti izdavača, knjiga je već stigla do 100 prvih čitalaca. No, da li će je oni odmah čitati, ili će zastati posle prvih pedesetak strana, ko to zna? Sa nekim prvim čitaocima imao sam prilike da porazgovaram i slatko sam se smejao dok su mi pričali šta im se u knjizi dopada... Jer ja Pasiju nisam napisao da se nekome uopšte dopadne... Ne, ne...*
_______
* Uskoro sledi novi nastavak... Slobodno komentarišite sve u ovom Razgovoru sa povodom. Ako i sami imate izvesna pitanja za pisca Pasije po Amarilisu, uputite ih na sledeći i-mejl urednika koli@verat.net.
Нема коментара:
Постави коментар