УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 03. јун 2008.

Dug pogled unazad, 7 (088)

....O Liturgiji str. 34 – 36



*
(Predah. ) Stigao sam u radu na drugom izdanju LITURGIJE - na konačnoj redakciji knjige - negde na polovini prvog izdanja : do stranica kada se P. Mišljenović vraća sa Solunskog fronta u svoje rodno mesto, kada počinje da radi na prikupljanju dokumentaxije o nedelima okupatora, dok je bio odsutan.... Kada praktično beleži svedočenja pouzdanih očevidaca...
Prenerazila me je veština umetnosti pripovedanja, umetnička verodostojnost svega dotle napisanog. Dokumentarne i publicističke građe je bilo o Prvom svetskom ratu; bilo je i napisanih romana - pre svega Rastka Petrovića, zatim VREME SMRTI D. Ćosića, kao i neke druge knjige; međutim, DAN ŠESTI me je odbijao, a od Ćosića nisam imao šta da naučim. Mnogo više stvari bih mogao da naučim od samoga sebe. Na drugoj strani, Ćosićev roman je doživeo toliko izdanja, tolika mu je važnost data, koju on uopšte ne zaslužuje, a ja sam, na trećoj strani, LITURGIJU izdao o svom trošku. Ta nepravda će biti ispravljena, verujem, čak u bliskoj budućnosti. Pa ipak, ipak, evo, ja i drugo izdanje LITURGIJE pripremam da objavim o svom trošku! Ne, ne želim da se moja knjiga poredi sa spomenutim piscima, jer se ne može porediti; nije im Bog dao da napišu takvu knjigu, i neće moći da je napišu ni na onom svetu; ali, oni su prosvećeni Srbi, pripadnici hristoboračkog pokreta, oni nikada nisu razmišljali na način na koji ja razmišljam, i tu nema pomoći.Uostalom, LITURGIJU nisu "sakrili" spomenuti pisci, već srpski čankolizi, plitkoumna i odnarođena bulumenta savremene oficijelne kritike. LITURGIJA nije samo roman, nije samo roman - liturgija, već je i svedočanstvo, što mi nije bio primarni cilj kada sam pisao tu knjigu. Svaki je podatak u njoj proveravan, godinama proveravan; godinama sam istraživao i podvrgavao proveri građu koja mi je stojala na raspoloženju. Nisam dopustio da me korumpira građa i priča i sudbine od kojih sam pošao : nadgrađivao sam ih i iz stranice u stranicu oplemenjivao... Vrlo je ubedljiva umetnost pripovedanja sa kojom je LITURGIJA ušla u svet : nisam imao uzore među srpskim piscima 20. veka, jer sam, vidim, sam sebi u stvari uzor. Nije mi neprijatno da to kažem, i to nije hvalisanje. Počeo sam da shvatam umetnost sa kojom je LITURGIJA napisana, radeći na ovom drugom konačnom izdanju. Ostavljam svedočanstvo o tome, za čitaoce i pisce koji će doći. Jer oni dolaze i potrebno im je vrelo. Srpski pisci često nisu bili u prilici da rade na svojim već objavljenim knjigama, često su u traljama ostavljali svoja dela; i tako je njihova laboratorija stvaralačka ostajala u tmini...
Ne, uopšte nije potrebna moja pomoć budućim tumačima LITURGIJE; ali ne može biti ni štete od ovih redova, podstaknutih poznim čitanjima autora. LITURGIJA će kroz vreme sama pridobijati nova i nova jata čitalaca o kojima ja sada i ne sanjam, o kojima nikada nisam ni sanjao, iskreno govoreći. Jer ja sam uvek hitao da stvaram nova dela; i taj trud i naprezanje su mi pomagali da zaboravim ona koja sam već stvorio i darivao svetu, sopstvenom narodu i njegovoj kulturi, i preko nje i drugim kulturama. Nije moj problem što LITURGIJU ne štampaju u SKZ, ili Zavodu za uxbenike i nastavna sredstva, ili u ediciji Velikih romana Prosvete, već tih urednika i žreca koji tamo umoljčani sede osedevši, kraj kantara koji Bog, ili Bogočovek, nije baždario. Baždarila ih je komesarska logika. TO treba da se kaže konačno, makar i odocnelo! To je problem urvinski, to je problem naopakog shvatanja kulture i književnosti, birokratskog poimanja, birokratskih parametara, bezmalo kroz čitav 20. vek. Tu više ne može niko pomoći, ni Bog. Jedino Smrt, koja će ih ukloniti...

*
(Iz rukopisa recenzije o novoj knjizi jednog mlađeg srpskog pesnika : VOJNICI ŽIVOTA) - (...) Kao čovek koji je sastavio jednu antologiju srpske poezije 20. ili Nametnog veka, kao književni istraživač i antologičar koji se suočio sa svim problemima srpske kulture i poezije Nametnog veka, pre svega sa najglavnijim razvojnim problemima pesnika, podsetiću na sledeću okolnost. Pre mene je to učinio Vinaver, u svom poznatom eseju koji se prećutkuje i danas "Odbrana pesništva" (1938), da srpski pesnici nisu ispunili zadatke koji su stojali pred njima. Da su mnogi izbegli duhovno i mistično iskustvo. Sokolović, u knjigama koje je objavio pre "Službe", pokušavao je da oživi naše hramove, da uzdigne oltare, da razorava naš zaborav, traumatsko istorijsko pamćenje, da traga po zapretanom pepelu srpske žive tradicije. Ne precenjujem ovog pesnika : on sve do "Službe..." nije mogao da se izbori sa starim i najvažnijim problemom pesnika, a to je pronalaženje okvira i odgovarajuće forme. Međutim, imao je izvanredno osećanje za narodni govor, za ono što je živo i neprolazno u našoj kulturnoj tradiciji u najširem smislu reči. Pojavio se kao pesnik u vreme interregnuma; nije više želeo da nastavi da živi u tami u kojoj je živela ili tavorila većina ljudi u zemlji njegovog rođenja; suočio se sa problemima srpske razistorije pokušavajući da spozna harmoniju koja se oslobađala iz regiona religije poezije, okrenuo se religiji poezije, i pronašao teme i formu - u "Službi" - koje su mu pomogle da se izdvoji iz književnih horova savremenih pesnika - mutanata. NJegova "Služba", naravno, razlikuje se od službi pisanih u vizantijskoj i staroj srpskoj književnosti. U najnovijoj knjizi, solidnog naslova i podnaslova, Sokolović se okrenuo molitvama, ne onim koje je Jovan Pejčić nedavno ukoričio, među kojima je dat primat elitističkom, kanonskom, u suštini neplodotvornom načelu - zvanične, najzvaničnije srpske književnosti, koja je - birokratska. Dakle, Sokolović nije predstavnik te srpske zvanične, najzvaničnije, birokratske književnosti. Za svoju najnoviju knjigu poezije, Sokolović je našao uporišta u sebi, i u apokrifnoj, nekanonskoj, nekada progonjenoj ali vrlo podsticajnoj srednjevekovnoj književnosti. Sokolović nije napisao jeretičku knjigu; on se koristio motivima apokrifnih molitava, kako bi sastavio molitve svoga vremena. Sokolović nije "teoviran" moćnim književnim ideologijama modernizma 20. ili Nametnog veka. Međutim, njegova najnovija knjiga je modernija od mnogih hvaljenih knjiga i njegovih vršnjaka i njegovih prethodnika (pre svega, odveć precenjenog Milutina Petrovića). Sokolović je solidno uklopio delove apokrifnih molitvi (istaknuti su u njegovoj knjizi kurzivom!) sa tekstovima koje je pisao posle "Službe". Paradoksalno, veštom montažom, Sokolović je dao uverljivo, magijsko ili skoro šamansko svedočanstvo o onom što ga je kao čoveka i pesnika opsedalo, što je dolazilo iz stvarnosti njegove zemlje i zavičaja, iz sudbine, iz istorijskog iskustva koje se počelo ponavljati. Dodirnuo je istinu o četničkoj akciji na početku 20. veka, na način zanimljiviji od književnih prethodnika (M. Savić, "Ćup komitskog vojvode", ili drugih), iako je to kod Sokolovića samo jedna bolna epizoda...Dodirnuo je mnoge traume i iščašenja svojih savremenika i Nametnog veka, i svojom je knjigom dao primer da je moguće ostati uspravan, usred izopačenih prilika, i svedočiti o vitalnosti nasleđa vrednosti. Sokolović je, kao pesnik, usred katastrofe, među ruševinama Nametnog veka, pokušao da otkrije vrline herojskog srpskoh etnosa....Nisam književna sibila; ne mogu tvrditi šta će dalje biti sa ovim pesnikom i kako će se razvijati; možda se može desiti da on više ne napiše ni jednu knjigu pesama; ali je sasvim sigurno, da je Sokolović, sa knjigama "Služba svetim ratnicima" i još više sa ovom najnovijom VOJNICI ŽIVOTA izborio lepo mesto u nelažnoj i nezvaničnoj srpskoj književnosti na početku 21. veka. Potvrdio je moju kritičarsko - antologičarsku podršku...

U Beogradu, 26. novembra 2001." Miroslav Lukić

Objavljeno u knjizi Dug pogled unazad...


Нема коментара: