... Balkan i starobalkansko nasleđe, o kojima se van Balkana i pesnikove otadžbine ne zna dovoljno, ukazuje se u poeziji Miroslava Lukića, naročito u knjizi RUSALJ, ukazuje se i meša sa onim što je uistinu bilo, potiskujući prošlost koju mnogi misle da poznaju : u tome što dolazi u Evropu s pesništvom Miroslava Lukića, prebiva neka odmorna snaga koja je umorna , kao što je uvek bilo, umorna od mnogog sećanja...
...Biće potrebno mnogo vremena da se pesništvo Miroslava Lukića prelije preko međa jezika na kome je ispevano, prvo zbog poznatih političkih prilika i predrasuda; drugo, zbog toga što ni u Evopi i svetu još nije dovoljno sazrela svest o Trećoj religioznoj eposi stvaralaštva...Jer Evropom i svetom vlada neviđena i neopisiva inercija, kada je reč o prevođenju književnih dela nastalih na Balkanu.
.... Kada je reč o problemu prevođenja dela srpske književnosti, a posebno savremene poezije (one nastajale u drugoj polovini XX veka) na druge , tzv. velike svetske jezike, nije načinjen neki bitan prodor. Srpski pesnici su prevođeni (Popa, Pavlović i drugi), ali sve je to samo jedna kap vode u moru. Srbi možda nisu imali emigraciju kakvu su imali Rusi i Poljaci, koja bi učinila nešto vredno spomena na polju prevođenja dela sa njihovog maternjeg jezika na evropske i svetske jezike; sve je prepušteno Slučaju Komedijantu, ličnim vezama krhkim; a možda i nije bilo pesničkih knjiga ispevanih na srpskom jeziku poslednjih decenija, koje bi mogla da skrenu na sebe pozornost svetske književnosti? Zatim, srpska književnost se pola veka "razvijala" u posebnim okolnostima koje joj nisu išle na ruku; još uvek su u njoj, književnosti i kritici, životu i svesti, prisutni neizbrisivi recidivi prošlosti, tj. delimičnih istina. U poslednjih pola veka, srpska književnost je imala iluziju kulture, koja je izbrisala prasliku čovekovu, u kojoj se nije otkrivao pravi čovek, već kreatura i čudovište koje kliče lažnom bogu (vođi). Antička tragedija je imala svoj hor, koji je bio živi zid protiv navale stvarnosti; socijalističko - komunistički žanr je imao svoje mase, koje nisu bile brana protiv kulturnih ljudi i ideologa i idelogije, koji su se proglašavali jedinom stvarnošću.
U tom smislu i najveći pesnici druge polovine XX veka u srpskoj poeziji (pre svega glorifikovana Trojka : Popa - Pavlović - Raičković) samo su uslovno "veliki"; vreme će ih očerupati, kao guščarica svoje gusane, i ostaće od njihovog dela, ne sumnjam u to, samo ono što je nenamazani izraz istine. Četvrta dimenzija Lukićeve poezije, rekao bih i proze, i eseja, predstavlja sferu u kojoj je mnogo šta povezano jedno s drugim.
Ta sfera "ne leži izvan sveta, kao fantastična nemoguća tvorevina nekog pesničkog mozga; ona hoće da bude upravo suprotnost toga, nenamazani izraz istine, i baš zato mora da zbaci sa sebe lažni ukras one tobožnje stvarnosti kulturnog čoveka".
Pojava književnika Lukića, zato što je Dichter, remeti ustoličenu književnu hijerarhizaciju u njegovoj zemlji i književnosti; možda je i to jedan od razloga što tekuća kritika i uticajni izdavači ignorišu ne samo postojanje pesnika, već i njegovog Dela?
Uzalud! Miroslav Lukić je pesnik helenskog čarobnog brega; evropski i svetski pesnik.
U njegovoj poeziji vaskrsavaju praslike čovekove i praslike sveta, i one ruše kao kulu od karata iluziju kulture, otkrivajući pravog čoveka, dajući sliku života i osećanja i sudbine, istinitije, stvarnije, potpunije nego pesnici prethodnici. Lukić je prevashodno pesnik tragedije; njegovi najbolji stihovi niču iz horskih delova antičkih i balkanskih tragedija, iz dijaloga. U pesništvu ovog pesnika postoji svet balkanske pozornice, drame u pravom smislu. ..
U tom smislu i najveći pesnici druge polovine XX veka u srpskoj poeziji (pre svega glorifikovana Trojka : Popa - Pavlović - Raičković) samo su uslovno "veliki"; vreme će ih očerupati, kao guščarica svoje gusane, i ostaće od njihovog dela, ne sumnjam u to, samo ono što je nenamazani izraz istine. Četvrta dimenzija Lukićeve poezije, rekao bih i proze, i eseja, predstavlja sferu u kojoj je mnogo šta povezano jedno s drugim.
Ta sfera "ne leži izvan sveta, kao fantastična nemoguća tvorevina nekog pesničkog mozga; ona hoće da bude upravo suprotnost toga, nenamazani izraz istine, i baš zato mora da zbaci sa sebe lažni ukras one tobožnje stvarnosti kulturnog čoveka".
Pojava književnika Lukića, zato što je Dichter, remeti ustoličenu književnu hijerarhizaciju u njegovoj zemlji i književnosti; možda je i to jedan od razloga što tekuća kritika i uticajni izdavači ignorišu ne samo postojanje pesnika, već i njegovog Dela?
Uzalud! Miroslav Lukić je pesnik helenskog čarobnog brega; evropski i svetski pesnik.
U njegovoj poeziji vaskrsavaju praslike čovekove i praslike sveta, i one ruše kao kulu od karata iluziju kulture, otkrivajući pravog čoveka, dajući sliku života i osećanja i sudbine, istinitije, stvarnije, potpunije nego pesnici prethodnici. Lukić je prevashodno pesnik tragedije; njegovi najbolji stihovi niču iz horskih delova antičkih i balkanskih tragedija, iz dijaloga. U pesništvu ovog pesnika postoji svet balkanske pozornice, drame u pravom smislu. ..
Sav. Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora.Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 53 -55
Нема коментара:
Постави коментар