( Bajka o Pepeljugi savremene srpske književnosti)
Ova knjiga nije zbornik, već zajedničko delo - pionirski pokučaj da se sagleda bogat stvaralački opus jednog pesnika, romanopisca, esejiste, antologičara i kritičara - nedovoljno valorizovanog u srpskoj književnosti.
Ovaj rad je , dakle, uvod u jedan impozantan književni opus - UMETNOST MAHAGONIJA.
(...) U ovo knjizi nije bilo moguće obuhvatiti sve što je Lukić napisao...
Nismo označili koji tekst u ovoj knjizi pripada kome od njena tri autora. Eventualni čitalac ove knjige vrlo lako će uočiti , i bez toga, šta kome pripada i čijom je rukom napisano u ovoj knjizi.
Ja sam poneke od svojih objavljenih tekstova dopunjavao i menjao, tamo gde su dopune bile nužne. Učinili su to i G. Aleksandar Lukić i B. Berović.
O Lukićevim radovima sam napisao, počev od kraja 1997. godine, pa do kraja 1999. godine, na stotine stranica, bezmalo jednu knjigu. Pisao sam o Lukićevim romanima, knjigama pesama, esejima. Sve te tekstove, preliminarno već objavljene, po novinama ili časopisima, nameravao sam da objavim objedinjene pod jednim zajedničkim naslovom OPUS OBER OBERLIGHT, HERCULANUM ; međutim, sredinom leta 1999. godine, učinilo mi se da bi možda bolje bilo, da uz moje budu objavljeni i tekstovi još nekoliko autora, pre svega - Aleksandra Lukića i Batrića Cerovića, - već objavljeni tekstovi A. Lukića i Cerovića, o onim knjigama M. Lukića o kojima sam i ja pisao - tako je nastala ova knjiga.
Sticajem raznoraznih okolnosti, prvi tekst koji sam uopšte objavio (veoma pozno, u pedeset i osmoj godini, u Božićnjem dodatku beogradske "Politike"), bio je tekst o dva Lukićeva romana : o LITURGIJI i UJKINOM DOMU; i prva moja knjiga, evo, posvećena je životu i delu M. Lukića. Niz tekstova o novim Lukićevim knjigama beogradske redakcije velikih dnevnih listova, iako sam im nudio, nisu htele, ponekada, da objave ( razlozi mi nisu poznati ; mogu da ih pretpostavim). I ti, u svoje vreme napisani i ponuđeni tekstovi, priključeni su ovde, i prvi put se objavljuju sada. Ovde se objavljuje nadahnuto pisan rad moga vršnjaka, beogradskog profesora Batrića Cerovića (1939) : OBRAZLOŽENJE : roman liturgija, koji je, uzgred budi rečeno, objavio kratku knjigu podsticajnih razgovora sa Miroslavom Lukićem.
Ova Knjiga ima i Dodatak : Album slika i Hronologiju, i podrobne Bibliografije objavljenih radova M. Lukića, kao i selektivnu Bibliografiju radova o M. Lukiću.
U jednom od eseja napisao sam da je Lukić, kao pisac, uprkos svojoj plodotvornosti i originalnosti, s a k r i v e n.
Ovaj pesnik je, odista, niz godina bio PEPELJUGA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI, i to je koliko tačno toliko i sramotno za srpsku kulturu i knji`evnost.
Uporede li se Bibliografija radova Miroslava Lukića 1968 - 1999 (listovi, časopisi, antologije, zbornici) , Bio - bibliografski podatak o Lukićevim književnim radovima objavljenim kao samostalne knjige i selektivna Bibliografija objavljenih radova o Miroslavu Lukiću ( koji se nalaze na kraju ove knjige) , što je prirodno i neizbežno, padaju nekoliko stvari u oči :
1. Otkako je počeo da piše, ovaj pesnik nije prestao da objavljuje svoje radove tokom proteklog perioda; postoji jedan kontinuitet na osnovu koga se može steći predstava o Lukićevom stvaralačkom razvoju.
2. Prvu knjigu objavljuje 1969. godine; drugu tek četrnaest godina kasnije! U međuvremenu mu velika državna (komunistička) izdavačka preduzeća odbijaju čitav niz rukopisa, koje Lukić objavljuje devedesetih godina u "šinjelu" Piščevih izdanja. Od sredine devedesetih, počinju da izlaze Lukićeve knjige redovnije. Opet većina tih knjiga ima zaštitni znak Piščevih izdanja. Piščeva izdanja, naravno, imaju svetlu tradiciju u dva poslednja veka srpske književnosti; rodonačelnik im je Vuk Stef. Karadžić. (Istorija one prave i stvarne srpske književnosti je istorija Piščevih izdanja i zabranjenih knjiga. To je najčasnija institucija srpske književnosti!).
3. Vidljiva je, nešto o čemu je, naprosto, nepristojno dalje ćutati : disproporcija, nesrazmernost između onoga što je Lukić napisao i objavio, i onoga što je o njegovom delu napisano.
Zbog čega je to tako?
Srpska književna kritika bi bila pozvana da odgovori na ovo pitanje, spašavajući svoj obraz (ako ga još uvek ima?), ne tekuća književna kritika (gde u stvari nema lićnosti, već kreatura i preživara, koje ćete lako prepoznati kad otvorite bilo koje tiražnije novine u kojima se tobož piše o novim knjigama!).
(...) VEĆINA ljudi na planeti Zemlja čula je makar jednom u svom životu bajku o Pepeljugi.
O Miroslavu Lukiću ( 1950, Mišljenovac, kod Požarevca,Srbija), pesniku, romanopiscu, esejisti, antologičaru, osnivaču i uredniku Alamanaha za živu tradiciju, književnost i alhemiju i Zavetina, i tvorcu pozamašnog književnog opusa, bastion oficijelne literature, čini se, pojma nema. Kritičari su ga, pre svega - srpski, kao zla maćeha, sakrili pod korito.
Čitali su oni ili slušali u detinjstvu bajku o Pepeljugi, možda i prolili koju suzu; i znaju kraj bajke i pouku.
Jer na Balkanu mnogi prolaze kroz epsku poeziju, mit. Mnogi dolaze iz mita i završavaju u njemu.
Da je mit na početku književnosti, kako je tvrdio Borhes, kao i na njezinu kraju, najbolje pokazuje i slučaj Miroslava Lukića.
(....) Na kraju, ili na početku : verujem i nadam se, da će ova nevelika knjiga, podići zavesu koja je spuštena, i otkriti jednog značajnog i bitnog pisca, Dichtera.
Pošto već vrlo dugo živim daleko od otadžbine, i pošto nemam običaj da zivkam i molim srpske redakcije da objavljuju moje tekstove, mnogi su završavali u ladicama i uredničkim korpama.
Zbog toga je, uz svaki od objavljenih tekstova ovde, bilo da su preštampani, ili se objavljuju iz ladica nakon što su odstojali u njima duže, dat i neophodan podatak o tome.
Ko isključuje druge, isključuje sebe!...
Ova knjiga nije zbornik, već zajedničko delo - pionirski pokučaj da se sagleda bogat stvaralački opus jednog pesnika, romanopisca, esejiste, antologičara i kritičara - nedovoljno valorizovanog u srpskoj književnosti.
Ovaj rad je , dakle, uvod u jedan impozantan književni opus - UMETNOST MAHAGONIJA.
(...) U ovo knjizi nije bilo moguće obuhvatiti sve što je Lukić napisao...
Nismo označili koji tekst u ovoj knjizi pripada kome od njena tri autora. Eventualni čitalac ove knjige vrlo lako će uočiti , i bez toga, šta kome pripada i čijom je rukom napisano u ovoj knjizi.
Ja sam poneke od svojih objavljenih tekstova dopunjavao i menjao, tamo gde su dopune bile nužne. Učinili su to i G. Aleksandar Lukić i B. Berović.
O Lukićevim radovima sam napisao, počev od kraja 1997. godine, pa do kraja 1999. godine, na stotine stranica, bezmalo jednu knjigu. Pisao sam o Lukićevim romanima, knjigama pesama, esejima. Sve te tekstove, preliminarno već objavljene, po novinama ili časopisima, nameravao sam da objavim objedinjene pod jednim zajedničkim naslovom OPUS OBER OBERLIGHT, HERCULANUM ; međutim, sredinom leta 1999. godine, učinilo mi se da bi možda bolje bilo, da uz moje budu objavljeni i tekstovi još nekoliko autora, pre svega - Aleksandra Lukića i Batrića Cerovića, - već objavljeni tekstovi A. Lukića i Cerovića, o onim knjigama M. Lukića o kojima sam i ja pisao - tako je nastala ova knjiga.
Sticajem raznoraznih okolnosti, prvi tekst koji sam uopšte objavio (veoma pozno, u pedeset i osmoj godini, u Božićnjem dodatku beogradske "Politike"), bio je tekst o dva Lukićeva romana : o LITURGIJI i UJKINOM DOMU; i prva moja knjiga, evo, posvećena je životu i delu M. Lukića. Niz tekstova o novim Lukićevim knjigama beogradske redakcije velikih dnevnih listova, iako sam im nudio, nisu htele, ponekada, da objave ( razlozi mi nisu poznati ; mogu da ih pretpostavim). I ti, u svoje vreme napisani i ponuđeni tekstovi, priključeni su ovde, i prvi put se objavljuju sada. Ovde se objavljuje nadahnuto pisan rad moga vršnjaka, beogradskog profesora Batrića Cerovića (1939) : OBRAZLOŽENJE : roman liturgija, koji je, uzgred budi rečeno, objavio kratku knjigu podsticajnih razgovora sa Miroslavom Lukićem.
Ova Knjiga ima i Dodatak : Album slika i Hronologiju, i podrobne Bibliografije objavljenih radova M. Lukića, kao i selektivnu Bibliografiju radova o M. Lukiću.
U jednom od eseja napisao sam da je Lukić, kao pisac, uprkos svojoj plodotvornosti i originalnosti, s a k r i v e n.
Ovaj pesnik je, odista, niz godina bio PEPELJUGA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI, i to je koliko tačno toliko i sramotno za srpsku kulturu i knji`evnost.
Uporede li se Bibliografija radova Miroslava Lukića 1968 - 1999 (listovi, časopisi, antologije, zbornici) , Bio - bibliografski podatak o Lukićevim književnim radovima objavljenim kao samostalne knjige i selektivna Bibliografija objavljenih radova o Miroslavu Lukiću ( koji se nalaze na kraju ove knjige) , što je prirodno i neizbežno, padaju nekoliko stvari u oči :
1. Otkako je počeo da piše, ovaj pesnik nije prestao da objavljuje svoje radove tokom proteklog perioda; postoji jedan kontinuitet na osnovu koga se može steći predstava o Lukićevom stvaralačkom razvoju.
2. Prvu knjigu objavljuje 1969. godine; drugu tek četrnaest godina kasnije! U međuvremenu mu velika državna (komunistička) izdavačka preduzeća odbijaju čitav niz rukopisa, koje Lukić objavljuje devedesetih godina u "šinjelu" Piščevih izdanja. Od sredine devedesetih, počinju da izlaze Lukićeve knjige redovnije. Opet većina tih knjiga ima zaštitni znak Piščevih izdanja. Piščeva izdanja, naravno, imaju svetlu tradiciju u dva poslednja veka srpske književnosti; rodonačelnik im je Vuk Stef. Karadžić. (Istorija one prave i stvarne srpske književnosti je istorija Piščevih izdanja i zabranjenih knjiga. To je najčasnija institucija srpske književnosti!).
3. Vidljiva je, nešto o čemu je, naprosto, nepristojno dalje ćutati : disproporcija, nesrazmernost između onoga što je Lukić napisao i objavio, i onoga što je o njegovom delu napisano.
Zbog čega je to tako?
Srpska književna kritika bi bila pozvana da odgovori na ovo pitanje, spašavajući svoj obraz (ako ga još uvek ima?), ne tekuća književna kritika (gde u stvari nema lićnosti, već kreatura i preživara, koje ćete lako prepoznati kad otvorite bilo koje tiražnije novine u kojima se tobož piše o novim knjigama!).
(...) VEĆINA ljudi na planeti Zemlja čula je makar jednom u svom životu bajku o Pepeljugi.
O Miroslavu Lukiću ( 1950, Mišljenovac, kod Požarevca,Srbija), pesniku, romanopiscu, esejisti, antologičaru, osnivaču i uredniku Alamanaha za živu tradiciju, književnost i alhemiju i Zavetina, i tvorcu pozamašnog književnog opusa, bastion oficijelne literature, čini se, pojma nema. Kritičari su ga, pre svega - srpski, kao zla maćeha, sakrili pod korito.
Čitali su oni ili slušali u detinjstvu bajku o Pepeljugi, možda i prolili koju suzu; i znaju kraj bajke i pouku.
Jer na Balkanu mnogi prolaze kroz epsku poeziju, mit. Mnogi dolaze iz mita i završavaju u njemu.
Da je mit na početku književnosti, kako je tvrdio Borhes, kao i na njezinu kraju, najbolje pokazuje i slučaj Miroslava Lukića.
(....) Na kraju, ili na početku : verujem i nadam se, da će ova nevelika knjiga, podići zavesu koja je spuštena, i otkriti jednog značajnog i bitnog pisca, Dichtera.
Pošto već vrlo dugo živim daleko od otadžbine, i pošto nemam običaj da zivkam i molim srpske redakcije da objavljuju moje tekstove, mnogi su završavali u ladicama i uredničkim korpama.
Zbog toga je, uz svaki od objavljenih tekstova ovde, bilo da su preštampani, ili se objavljuju iz ladica nakon što su odstojali u njima duže, dat i neophodan podatak o tome.
Ko isključuje druge, isključuje sebe!...
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm. str. 202 - 203
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm. str. 202 - 203
Нема коментара:
Постави коментар