"Sudbina raba Miroslava", "Bršljan oko gimnazije" - podsećanje književne javnosti (a)

... Negde, na kraju Sudbine raba Miroslava, postoje sledeći stihovi, proročki :
Neka književni skotovi caruju s paucima
i memlom, i mrakom krvožednih puhova.
Ti druguj sa Samoćom, Životom i Jaucima.
Okrenut živom vrelu nezavisnih duhova. . . Samo u četiri stiha izrečena je jedna dublja istina i o pesniku i o tadašnjem duhu vremena : stihovi su bili natopljeni istinom, okrenuti protiv duha tzv. socijalistike metafizike.
Pre bi se zemlja prevrnula, kako običan narod govori, nego da to objavi 1973. godine Književna redakcija velikih državnih komunistikih preduzeća ("Prosveta" i "Nolit")...

Novo, drugo dopunjeno izdanje ARHIVA U OSNIVANJU, 1 - 2, dopunjeno je, pored ostalog, i dvema Lukićevim knjigama iz mladosti.
Lukić je, posle više od četvrt veka, objavio te rukopise u okviru pozamašnog eseja, "SAVEST" ( v. Alamanah za živu tradiciju, književnost i alhemiju, 1 / 1998, DUHOVI, 1, str. 415 - 434). Oba rukopisa su odbijena 1972 - 73. godine. Šta je urednike - uglednije posleratnike srpske književne delatnike - rukovodilo da odbiju te rukopise? Izvesna mističnost i metafizika mladog pesnika?
Poneki od njih su još u životu, nije kasno da se prisete i da kažu.
Lukić je objavio odbijene rukopise - bez naknadnih doterivanja (piscu ovog Pogovora stavljeni su na dispoziciju spomenuti originalni rukopisi, sa crtežima olovkom nekog od urednika "Prosvete". ) ...

"Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti

dalje u telu bez sećanja, sa duhom bez imena. . . "
"Učimo se da živimo stegnuta srca, oborena pogleda, bez plana, gotovo i bez nade, bez zraka utehe".
"Ja sam podlegao u životu, ali ja nisam pobeđen, nego nadigran". (Ivo Andrić : nav. delo , str. 18, 30)

Sudbina raba Miroslava, završava se "Pesmom o smrti" - slikom onog što se događa i što će se dogoditi - slikom Getsimanskog vrta. Rečima Isusa Hrista. Pesnik je prihvatio strašni izazov i sudbinu, kao Sin Božji. U toj knjizi, Sudbini raba Miroslava, bila je i uvodna istoimena pesma (prva verzija objavljena u prvom broju KR, drugu verziju pesnik je ugradio 1983. godine u svoj prvi roman "Dnevnik za Senkovića". Treća verzija - konačna- objavljena, na početku poslednje, pete knjige ARHIVA U OSNIVANJU, CADIS. Posle svega. . .)
To je izvrsna pesma, godine joj nisu oduzele ništa, niti su je ispile mračne pesnikove fijoke u kojima je odležala skoro tri decenije.
U pesmi "Zapisi beskrajnog tugovanja, 8", pesnik se pita :
Kakvi su ovo ljudi? kakvo je ovo doba?
Ko ovo gluvilo, jazove i patnju stvara?
Onaj koji je upregnut u mrtav oblik
na dnu groba? Cvrkut češljugara,
radosti i mirisa procvetalih šljiva,
pun, kao bara mrezge i lokvanja, ne čuje.
Nikao je, kao tikve na bunjištu.
Ko drema u grobu, ne čuje slavuje. . . To pita, nagota smela i neočekivana, pesma - koju je trebalo ugušiti, i koju su pokušali da uguše, zar je moguće : Stevan Raiković i Miodrag Pavlović?
Zar je moguće da ih nisu dirnule ove izuzetne rane Lukićeve pesme, pre svih izvrsna poema STIHOVI O BELOJ DEVI?

... U "Večitom kalendaru maternjeg jezika", I. Andrić, o ovoj reči - belo - ispisuje izvrsnu stranicu, otkrivajući njen višestruki i čudesni smisao i bogatstvo zvuka, veliki domašaj. Lukić to nije mogao znati početkom sedamdesetih, jer nije lično poznavao Andrića, nije imao uvid u Andrićeve neobjavljene rukopise za života. Andriću se, po nekoj čudnoj logici sećanja, kako sam veli (v. ZNAKOVE POKRAJ PUTA, 1977, str. 586), u vezi sa reči belo, javljao lik precvetale lepotice Ciganke sa Čubure...

Pesniku Lukiću, u STIHOVIMA O BELOJ DEVI, titra pred očima lik jedne od onih raskošnih lepotica Zvižda i Homolja, koja ga je "uvračala".
Lukićeva sećanja i asocijacije, u toj poemi, idu u neočekivanom pravcu, i sklon sam da u toj pesmi vidim : "zametak" Lukićevog romana "Dnevnik za Senkovića". "Samo iste i velike stvari bi trebalo pisati. A za to treba imati zdravu krv, pravu misao i dosledan život", piše Andrić ( u svom tajnom dnevniku, objavljenom, posle smrti pisca, ZNAKOVI POKRAJ PUTA, str. 182). "Stihovi o Beloj Devi", i kasnije roman "Dnevnik za Senkovića", su iste i velike stvari.
To o čemu je pevao i pisao Lukić u svojim prvim knjigama, naroito u ovim apostrofiranim, to je ono što boli - život, i ono što prolazi - sreća. To je ljubav, u kojoj je po prirodi stvari moralo biti "mnogo bola, nereda i nepravde. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. Snaga i veličina ljubavi, koju nikad dovoljno ne poznajemo, možda je tolika da se i to što nama izgleda kao bol, nered i nepravda ispravlja i poravnava negde, na nekom višem planu koji mi ne vidimo" (Andrić, isto, str. 25) "STIHOVI O BELOJ DEVI" završavaju se izvrsnim "Epilogom": ko ne veruje, neka proveri!

(....) Lukić je pesnik za koga niko ne zna odakle dolaze njegove reke, niti im je iko ikad naslutio izvore, niti će im videti ušće. To je pesnik koga treba respektovati jer ne ide u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavršavanja.
To je pesnik koji se ne trudi da umanji ugled protivnika ili onih koji su mu naneli nepravdu. . .
To je pesnik koji se naučio, da prafraziramo Andrića, da živi stegnuta srca, oborena pogleda, pesnik koji je podlegao životu, ali pesnik koji nije pobeđen, nego nadigran, od onih koji su . . .
U sudbini Miroslava Lukića isprepleli su se život i literatura, stvorivši jednu neobičnu aromu.
Kao mlad pesnik, ali i kasnije, Lukić je zapao u dobro nameštene zamke komunistikih izdavača, i nije imao nikakve šanse.
Kakav bi trebalo da bude mladi pisac, pesnik? "Kolumbo priča da je prilikom otkrića Kube video biljku pamuka i na njoj stalno u isto vreme jedne aure koje tek dozrevaju, druge koje su već dozrele i otvorene, i treće koje su tek u cvetu" (Andrić, isto, str. 61). Takva bi "biljka" trebalo da bude i ovek i pesnik.
Baš takva je poezija u naknadno objavljenim knjigama Sudbina raba Miroslava i Bršljan oko gimnazije.
Trebalo je zaboraviti nepravdu i gušenje, učinjeno bez svedoka i daleko od očiju javnosti, i Lukić je, zahvaljujući životnoj snazi i njegovoj sposobnosti zaboravljanja, zaboravio.

Ali je na njegovom licu ostala tuga i seta, kao jedna vrsta odbrane. . .

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 92 - 95