Religija poezije - M. Lukić (055)

..."RELIGIJA POEZIJE" ( "Zavetine", Beograd, 1999.), knjiga eseja o "stvaralačkom razvoju ili o trećoj religioznoj epohi stvaralaštva" (kako stoji u podnaslovu), objavljena je povodom tridesetogodišnjice književnog delovanja Miroslava Lukića (1950). Knjigu čini trinaestak Lukićevih eseja, objavljivanih poslednjih desetak godina u našim najpoznatijim književnim časopisima o najistaknutijim srpskim pesnicima, koje je, uzgred budi rečeno, Lukić uvrstio u svoju antologiju srpskog pesništva "NESEBIČNI MUZEJ" (1999) : o Miodragu Pavloviću, Ivanu V. Laliću, pokojnom Srbi Mitiću, Adamu Puslojiću i Aleksandru Lukiću.
Najviše prostora u ovoj osobenoj i neočekivanoj knjizi od jednog pisca poznatijeg kao pesnika i romanopisca, posvećeno je najvećem živom bardu Balkana, Miodragu Pavloviću ( eseji : "Duša, red i mit" - o "Divnom čudu"; "Pesnik sveznačenja i sveobuhvatnosti" - o celokupnom pesničkom opusu Pavlovića; "Urođenici stare Evrope" ; "Prazno polje" i "Umesto pogovora : tajna o čoevku / tajna o androginu") i pesniku Aleksandru Lukiću ( 1957) (studija "Stara i nova Evropa i Aleksandar Lukić" - str. 64 - 116).

Ova knjiga se otvara izvrsnim esejima o preminulom i nedovoljno poznatom stiškom pesniku Srbi Mitiću, o njegovim poznim knjigama i nedovoljno poznatim poemama: "Svetski stub", i "Rekvijem".
To su najanalitičniji i najbolji eseji o ovom pesniku u našoj književnosti.
Lukić je, u stvari, tvorac "sintetičkih eseja", a takav je i "(Ne) sebični muzej", gotovo mala studija o celokupnom pesništvu Adama Puslojića. Centralni ili glavni esej u ovoj knjizi, onaj koji se prvi put objavljuje ( zbog kojega je najverovatnije ova knjiga i napisana) : "Stvaralaki razvoj. Tajna stvaralaštva" (124 - 158) posvećen je iscrpnoj analizi poslednje knjige pokojnog Ivana V. Lalića, u kojoj Lukić poredi "Četiri kanona" sa "Pustom zemljom" i "Četiri kvarteta" T. S. Eliota.
Lukić je vrstan poznavalac moderne srpske i svetske poezije.
On kao antologiar i esejista afirmiše onu poziju u kojoj se - kako sam piše - "smanjuje beskrajno rastojanje između Boga i čoveka", zato što je takva poezija bliže antropološkim uvidima. "Ivan V. Lalić kritikuje Boga i ratnika, misleći da Bog hoće da bude samo Bog : ali Bog hoće da bude i čovek i u tome je smisao sveta!
Misija čoveka nije anđeoska, pasivna i nestvaralačka.
Antropologizam Dostojevskog i Ničea je za pesnike važniji od antropologizma Eliota i stare humanistike antropologije!
Suštinsko saznanje je najvažnije, jer njegova funkcija povećava biće, jer njegovi sunčevi zraci prodiru u najskrivenije i najmračnije dubine bića!
Dve poslednje i najvažnije tajne su : rođenje Boga u čoveku i rođenje čoveka u Bogu!
Sve može biti pobeđeno stvaralaštvom : užas, bol, nemoć, uništenje..." (str. 168).

U ovih nekoliko reenica, sadržana je i "tajna" ove retke knjige u srpskoj esejistici.
Lukić ju je napisao posle niza knjiga eseja i kritika ( "Muzej Nemogućeg Ratara", 1996; "Metafizika u belom odelu", "In continuo, 1" i "Duhovi, 1", 1998) i posle obimnog i iscrpnog predgovora - studije ( "Uvoda u Kratku istoriju srpske poezije XX veka", v. u antologiji "NESEBIČNI MUZEJ", Zavetine, Beograd, 1999; str. 3 - 44). Iz "mora" svojih objavljenih eseja, Lukić je "izvukao" baš one koji se objavljuju u "RELIGIJI POEZIJE", koji na najjasniji i najubedljiviji nain, progovaraju o - berđajevljevski rečeno - atomizaciji i raspadnju živih monada kosmike hijerarhije :
"Treba nešto drugo : prikupljanje duhovnih snaga za božanski život. Sloboda, jer je ljubav. Stvaralaštvo, jer je izlazak iz ropstva u slobodu" ( str. 168).

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 190 -191