(Polazne premise romana Liturgija)
....Knjiga LITURGIJA započinje rečima jednog od njenih glavnih junaka, istovremeno pripovedača , pisara i protagonista, Pavla Mišljenovića, o Bosiljkovcu i bosiljkovakom Krstonošnom hrastu, najstarijem drvu u Zviždu, na kome postoji zapis iz iz 1370. godine.
Te reči su izvučene iz središta romana i isturene na početak. Ostareli i penzionisani bosiljkovaki delovođa, potomak jedne bogate familije rodom sa Kosova , koja se u vreme velike seobe Srba pod patrijarhom Čarnojevićem ukorenila u Zviždu, Pavle Mišljenović, zapisuje u "Rukopisnu knjigu" , koja mu je ostala u amanet od predaka, usred građanskog rata u Srbiji, 1943. , sledeće:
" ...Sobica je ispunjena crkvenim sumrakom i mirisom bosiljka. Na prozorima i danju i noću, umesto zavesa : ćilimovi, kako ne bi bilo svetlo nego samo čežnja za njim. Napisao sam , dakle, BOSILJKOVAC, uveren da će se otvoriti kao kovčežić, koji opet treba otvoriti da bi se opet našao kovčežić i da bi potrajala fantastina kineska igra sa kovčežićima. Verovatno u ovoj igri nema dovoljno mudrosti, ali : kome je mudrost pomogla? Mudrost je potrebna živima, jer na izvestan nain rastvara prevrtljivu sudbinu, nesreće, a pošto je sve to skupa strašno i bolno, to rastvaranje je blagotvorno. Draž ove fantastine igre sa kovežićima proističe iz želje da se Bosiljkovac sa svim svojim običajima i uspomenama, shvati i nadoveže na buduća vremena. Zašto baš Bosiljkovac? Da sam izabrao neko drugo mesto i neke druge familije i prilike, da nisam izabrao moju užu i širu familiju, onda bih izabrao nešto konačno. Ali, šta znači Bosiljkovac, moja uža i šira familija? Bosiljkovac i moja uža i šira familija su nešto najapstraktnije od svega i istovremeno najkonkretnije od svega. Nemoguće je uloviti povest Bosiljkovca, istoriju u njenom rastenju, jer je često zatičemo nepokretnu. Kao šumu. Da bi se poznavao život jednog društva, mesta ili kraja, ne treba upoznati čitav svet i čovečanstvo. (...) Dovoljno je upoznati, dosta dobro, nekoliko familija. Počeću prvo od svoje , od bosiljka ubranog u mojoj bašti" (str. 6 - 7). Više je nego dobro, što je Lukić "isturio" baš ovaj odlomak na početak romana LITURGIJA : u tom odlomku je sadržana "poetika" ove knjige.
Prednost je, dakle, data jednom od junaka, pisara i pripovedača, jer ova knjiga sadrži svedočanstva raznih pisara od onih iz vremena despota Stefana Lazarevića, pa do potonjih : Mišljenovića, Senkovića, Lukića. Pisar Pavle Mišljenović je ispunjavao predački "amanet", a to u neku ruku čine i Filip Senković i Miroslav Lukić.
Komentarišući ovaj zapis svoga dede po majci, pokojnog Pavla Mišljenovića, profesor Filip Senković, veli : "OVE napomene mogle su poneti lepši i taniji naslov : UMETNOST MAHAGONIJA. (Umetnost mahagonija je , kako reče Boris Piljnjak, umetnost stvari koje su preživele svoje majstore i sopstvenike)" (str. 7). A u konkretnom sluaju, dve stvari su preživele: kafana nasred druma "VELIKA MAGAZA" i mesni hram bosiljkovački Vaznesenje Gospodnje.
Da, u čitavoj ovoj vanrednoj knjizi, sve vreme je reč - o umetnosti mahagonija. To što je pisao Pavle Mišljenović, ili neko od njegovih bližih i daljih, i sasvim dalekih, predaka, ili jedan drugi junak - Rus, bosiljkovački paroh Nikolaj Jakušev, to nije hronika, a ponajmanje je samo hronika sela Bosiljkovca. To je, pre knjiga neverovatnih i čudesnih priviđenja, ili samo priviđenje - da se poslužimo rečima iz Lukićeve LITURGIJE - "fatamorgane istorije viđene s neba, u kojoj je svaki događaj propraćen mnoštvom drugih koji su bili podjednako mogućni" ( str. 8). Uvod u LITURGIJU završava se rečima liturgijskog teksta : "Ući ću u dom tvoj, pokloniću se sa strahom hramu tvome svetome. Gospode, vodi me pravdom tvojom ; radi neprijatelja mojih ispravi pred tobom put moj, jer u ustima njihovim nema istine, njihovo je srce sujetno, grob otvoren je grlo njihovo, jezicima svojim obmanjuju..." itd. I to nije slučajno : na početku LITURGIJE, dakle , nagoveštene su čitaocu polazne premise romana : pravda, istina, bogobojaznost, i lepota, ili umetnost mahagonija...
Te reči su izvučene iz središta romana i isturene na početak. Ostareli i penzionisani bosiljkovaki delovođa, potomak jedne bogate familije rodom sa Kosova , koja se u vreme velike seobe Srba pod patrijarhom Čarnojevićem ukorenila u Zviždu, Pavle Mišljenović, zapisuje u "Rukopisnu knjigu" , koja mu je ostala u amanet od predaka, usred građanskog rata u Srbiji, 1943. , sledeće:
" ...Sobica je ispunjena crkvenim sumrakom i mirisom bosiljka. Na prozorima i danju i noću, umesto zavesa : ćilimovi, kako ne bi bilo svetlo nego samo čežnja za njim. Napisao sam , dakle, BOSILJKOVAC, uveren da će se otvoriti kao kovčežić, koji opet treba otvoriti da bi se opet našao kovčežić i da bi potrajala fantastina kineska igra sa kovčežićima. Verovatno u ovoj igri nema dovoljno mudrosti, ali : kome je mudrost pomogla? Mudrost je potrebna živima, jer na izvestan nain rastvara prevrtljivu sudbinu, nesreće, a pošto je sve to skupa strašno i bolno, to rastvaranje je blagotvorno. Draž ove fantastine igre sa kovežićima proističe iz želje da se Bosiljkovac sa svim svojim običajima i uspomenama, shvati i nadoveže na buduća vremena. Zašto baš Bosiljkovac? Da sam izabrao neko drugo mesto i neke druge familije i prilike, da nisam izabrao moju užu i širu familiju, onda bih izabrao nešto konačno. Ali, šta znači Bosiljkovac, moja uža i šira familija? Bosiljkovac i moja uža i šira familija su nešto najapstraktnije od svega i istovremeno najkonkretnije od svega. Nemoguće je uloviti povest Bosiljkovca, istoriju u njenom rastenju, jer je često zatičemo nepokretnu. Kao šumu. Da bi se poznavao život jednog društva, mesta ili kraja, ne treba upoznati čitav svet i čovečanstvo. (...) Dovoljno je upoznati, dosta dobro, nekoliko familija. Počeću prvo od svoje , od bosiljka ubranog u mojoj bašti" (str. 6 - 7). Više je nego dobro, što je Lukić "isturio" baš ovaj odlomak na početak romana LITURGIJA : u tom odlomku je sadržana "poetika" ove knjige.
Prednost je, dakle, data jednom od junaka, pisara i pripovedača, jer ova knjiga sadrži svedočanstva raznih pisara od onih iz vremena despota Stefana Lazarevića, pa do potonjih : Mišljenovića, Senkovića, Lukića. Pisar Pavle Mišljenović je ispunjavao predački "amanet", a to u neku ruku čine i Filip Senković i Miroslav Lukić.
Komentarišući ovaj zapis svoga dede po majci, pokojnog Pavla Mišljenovića, profesor Filip Senković, veli : "OVE napomene mogle su poneti lepši i taniji naslov : UMETNOST MAHAGONIJA. (Umetnost mahagonija je , kako reče Boris Piljnjak, umetnost stvari koje su preživele svoje majstore i sopstvenike)" (str. 7). A u konkretnom sluaju, dve stvari su preživele: kafana nasred druma "VELIKA MAGAZA" i mesni hram bosiljkovački Vaznesenje Gospodnje.
Da, u čitavoj ovoj vanrednoj knjizi, sve vreme je reč - o umetnosti mahagonija. To što je pisao Pavle Mišljenović, ili neko od njegovih bližih i daljih, i sasvim dalekih, predaka, ili jedan drugi junak - Rus, bosiljkovački paroh Nikolaj Jakušev, to nije hronika, a ponajmanje je samo hronika sela Bosiljkovca. To je, pre knjiga neverovatnih i čudesnih priviđenja, ili samo priviđenje - da se poslužimo rečima iz Lukićeve LITURGIJE - "fatamorgane istorije viđene s neba, u kojoj je svaki događaj propraćen mnoštvom drugih koji su bili podjednako mogućni" ( str. 8). Uvod u LITURGIJU završava se rečima liturgijskog teksta : "Ući ću u dom tvoj, pokloniću se sa strahom hramu tvome svetome. Gospode, vodi me pravdom tvojom ; radi neprijatelja mojih ispravi pred tobom put moj, jer u ustima njihovim nema istine, njihovo je srce sujetno, grob otvoren je grlo njihovo, jezicima svojim obmanjuju..." itd. I to nije slučajno : na početku LITURGIJE, dakle , nagoveštene su čitaocu polazne premise romana : pravda, istina, bogobojaznost, i lepota, ili umetnost mahagonija...
B. Cerović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 136 - 138
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 136 - 138
Нема коментара:
Постави коментар