ПЕСНИК ТРЕЋЕ РЕЛИГИОЗНЕ ЕПОХЕ СТВАРАЛАШТВА И ОБНОВЕ МИТОТВОРНОГ ДУХА МУЗИКЕ (ПЕПЕЉУГА САВРЕМЕНЕ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ )
(....) Седим и читам овде, као Рилке у своје време, једног песника. Ја сам, дакле, читалац, не дакле (подвлачим) критичар како се то у највулгарнијем смислу подразумева на Балкану и у Србији у последња два века, и сада! Имам свога песника и имам ту привилегију да читам његов рукопис, и уверен сам да прави читалац и човек не може поседовати више песника... (Париз, крајем августа 1999. године.Библиотхеqуе Натионале)У свет сам отишао седамдесетих година, онда када је Мирослав Лукић започињао као песник ... Студије сам окончао у Београду; неко време сам радио као професор средње школе; већ у то време поумирали су ми, прво мајка, па отац. Мој деда је умро коју годину раније, после рата, од туге због дела поседа који му је нова власт отела. Од родбине ми је остао само стриц у Аустралији, веома предузимљив човек; захваљујући њему, могао сам да напустим земљу у којој сам рођен и да проведем низ година на континенту на крају света. Мој стриц се женио, али нису имали деце. Када је и он умро, решио сам да се вратим у Европу, и Париз је постао онај град у коме сам проводио највише времена. У Београд сам долазио, повремено, током јесени (око Сајма књига). Никада нисам мислио да ћу се бавити писањем; много више ме је одувек привлачило читање, али захваљујући Случају Комедијанту, почео сам да пишем и први огледи које сам објавио били су о два романа Мирослава Лукића (Ујкин дом и Литургија). То је објавила, на моје велико чуђење, београдска "Политика" у свом божићњем броју (1998). Касније, када сам започео преписку са песником Лукићем и лично га срео, написао сам студију о његовом песништву (објављена је као поговор његовој изванредној књизи РАЈСКА СВЕЋА, 1998 - јесен).Ја не размишљам, као Рилке, о томе како је добро бити стар : ја знам да је то добро за оног који пише...Рилке је имао 28 година када је писао своје ЗАПИСКЕ и знао је да је са "стиховима човек мало учинио кад их је написао млад. Ваљало би чекати с тим, сабирати целога живота из душе и мирноће, из дугог живота, када би то било могуће, и тада, сасвим при крају, човек би можда написао десетак редака који би били добри. Јер стихови нису, као што људи мисле, осећаји ( они се јављају рано) - стихови су искуства. За један стих потребно је видети многе градове, људе, ствари, ваља знати кретње које ситно цвеће чини кад се отвара ујутро. Ваља знати умишљати путове у непознатим крајевима, неочекиване сусрете и састанке : дане детињства који су још неразјашњени, ваља знати замишљати родитеље своје, које смо морали повредити кад су нам доносили какво весеље које ми нисмо схватали (то је весеље учињено за другога), дечје болести које почињу у дубоким и затвореним собама, јутра на обалама мора, само море, мора, ноћи на путу, које су подрхтавале веома високо и летеле са звездама - и није још доста смети мислити на све то. Ваља поседовати успомене на многе љубавне ноћи, од којих ниједна није другој налик, на крикове жена у порођајним мукама. Крај умирућих ваља бити, ваља седети крај мртвих у соби с отвореним прозорима, буком која је долазила на махове. Недостаје поседовати успомене. Ваља их знати заборавити кад их је много и сувише, потребно је бити ванредно стрпљив да се дочека час кад ће се оне вратити. Јер успомене, саме, јоћ нису ништа. Тек кад постану крв у нама, поглед, кретња, када постану безимене и кад их је немогуће разликовати од нас самих, тада се може догодити да се, у веома ретким тренуцима, из средине ових успомена уздигне прва реч стиха" (Рилке, исто, стр. 12 - 13).
Из више разлога, тридесетогодичњица Лукићевог књижевног деловања (1999), у земљи једва да је регистрована. Упркос чињеници, да је овај аутор, не само у оквиру своје генерације, него и шире, један од најплоднијих српских писаца.
Иако се чини да овај песник, последњих година, незауставиво надире са периферије матерње савремене књижевности према центру, то је привид : Лукић долази из древног, исконског поднебља, готово из мита старобалканског наслеђа!
Неколико година нас дели од објављивања његових песничких књига, Земље Недођије (1993), АРХИВА У ОСНИВАЊУ, 1 - 2, РАЈСКЕ СВЕЋЕ и ВРАТА ЗВИЖДА (још увек свежих од штампарске боје). Те књиге су објављене у малим тиражима; српска књижевна критика је имала, изгледа, преча посла, и није још увек стигла да их оцени онако како заслужују. Заправо, последњих година се дешава нешто веома необично и чудно : Лукићеве књиге сустижу једна другу, како оне које је написао пре четврт века, али није могао да их објави онда, тако и оне које је написао ове последње деценије, или које је управо написао. ...
Саватије Иг. Митровић
Александар Лукић, Саватије Иг. Митровић, Батрић Церовић: НА ВЕТРУ НА ЧИСТИНИ НА ВИСИНИ.
Мит и метафора. Опус Уметност махагонија Мирослава ЛукићаEdition Sectio Caesarea,Paris - Мобаров институт,
Београд, 2000. 260 стр. 21 цм.
стр. 25 - 27
Нема коментара:
Постави коментар