(I dalje: o romanu o Anđujki)
... Lukićev VITEZ - ALHEMIČAR zna da se "preci nasleđuju", i on o njima razmišlja dok ide "kroz mrak i pepeo kao kroz sneg do grudi, i u tami su šušketale bubašvabe, krupnije od lastavica.
Odvijalo se klube velikog vraćanja, kao nezadrživa plima snova, ili griže savesti. (....)
Znao je i Vitez - alhemičar da se neko od predaka u njemu nastanio, ali ko?
Išao je lavirintom bez kraja i tražio, no dugo nije našao.
Možda ih je bilo mnogo više, ili najmanje dvoje.
Sve je to bilo u njegovim kostima, u njegovim snovima i sećanjima, u lavirintu.
I sve je to paklenu larmu ponekad u njemu pravilo.
A on se, lutajući krakovima mračnog lavirinta, smešio zagonetno..." On traži one pretke koji su "ušli" u njega. Mrtvi su glavna tema poslednjeg, okvirnog poglavlja romana "Knjige pepela, velikog vraćanja, snova i svetlosti".
Roman se posle 50. stranice ne ispušta iz ruku, što znači da je pisac postigao onaj krajnji i potpuni efekat o kome sanjaju mnogi romanopisci.
Ko je ušao u Lukićevog junaka "Viteza - alhemiara"?
"Tražio je i najzad je pronašao - na jednom starom jevrejskom groblju usred grada, koje su zatrpali velikim mašinama i na kome je nikla nova škola.
Pronašao je sredinom jednog leta, osluškujući graktanje gavranova.
Slušao je to graktanje gavranova koji su odnekuda sleteli na krst u jednom velikom školskom dvorištu, čuo je nešto drugo, ono što ja sasvim ne čujem, što možda samo ponekad naslućujem, u snovima i morama, u odjecima istorije i katastofa...
Kada su Nikolu Teslu, krajem prošlog veka u Americi pitali kome narodu pripada, on je rekao.
I kada su ga zatim pitali ko su Srbi, on im je odgovorio da je to jedan mali narod koji trguje svetlošću...
Svi su zaboravili te reči, možda ih se na čitavom svetu seća samo nekolicina velikih spavača, nekoliko gavranova i jedna bela zmija, moj pratilac kroz mračnu kuću - jedan veliki lavirint u čoveku" ( str. 233). Posle ovih redova, dolazi u Lukićevom romanu priča o Rihardu Vilhelmu, koji je preveo knjigu JI ĐING i propratio je komentarima, i u neku ruku pomogao Karlu Gustavu Jungu da artikuliše svoju teoriju o sinhronicitetu.
Sinhronicitet se bavi onim fenomenima za koje uzročnost nije dovoljna. Sinhronicitet nije u sukobu sa uzročnošću, nego postoji uporedo s njom. Jung je izvornu građu za svoje poimanje sinhroniciteta nalazio u doživljajima iz života ljudi, i Jung je te doživljaje posmatrao u svetlosti svoje dubinske psihologije. Uvideo je vremenom da dubinsko proučavanje pojedinačne ljudske sudbine iziskuje dodatnu perspektivu koja bi bila više nego uzročna. Jung je naslutio da uzročni "zakoni", pošto su po prirodi samo statistički a ne i apsolutni, ostavljaju niz zbivanja nepokrivenima, i on je baš za to područje i predložio primenu sinhroniciteta, ne da bi pobio uzročnost, nego da bi joj napravio protivtežu i upotpunio je. U svojoj suštini, sinhronicitet - prema Jungovom poimanju - daje način na koji možemo da opažamo i doživljavamo uzajamne veze između obuhvatnih obrazaca univerzuma i sudbine pojedinca. Posrednik za ovo je dubina psihe, po Jungu, a njegov nosilac su arhetipovi kad se dožive na dubokoj psihodinoj osnovi Jastva. Arhetipovi su posrednici između jedinke i kosmosa...Jung i Ajnštajn su se lično poznavali, Jung je pomalo potcenjivački govorio o Ajnštajnovom umu kao uglavnom "analitičkom"; međutim, nedavno otkrivanje privatnih Ajnštajnovih spisa otkrilo je da su snovi i slike igrali vrlo značajnu ulogu u Ajnštajnovom stvaralačkom životu. Poznato je da se Ajnštajn zanimao za hinduističko / budističku misao. Zanimljivo je napraviti paralelu između teorije relativiteta i JI ĐINGA : prema teoriji relativiteta svet, univerzum nikad nije statičan, zato što uvek postoji "još nešto" što treba dodati. I u JI ĐINGU postoji "plus" činioc. "Uvek postoji sledeći porast svesti, - kako piše Ajra Progof, a otuda i neprestano prisustvo promene u svakoj situaciji u univerzumu. Teorija relativiteta primenjuje ovaj pojam na fizički makrokosmos, dok tekstovi JI ĐINGA teže da ga primene na mikrokosmos sudbine pojedinca. U činjenici da u teoriji relativiteta, koja je jedan od najtemeljnijih proizvoda zapadnjačkog uma, postoje paralele koje leže u samoj osnovi načela JI ĐINGA, koji se ubrajaju u najtemeljnije tvorevine istonjačkog uma, kriju se najplodonosnije implikacije koje tek treba tražiti. / Između to dvoje, međutim, između relativiteta i JI ĐINGA, postoji jaz koji treba premostiti. Prelaženje tog jaza i uspostavljanje spojnice između to dvoje jedan je od glavnih ciljeva sinhroniciteta" (A. Progof, JUNG, SINHRONICITET I LJUDSKA SUDBINA. Neuzročne dimenzije ljudskog postojanja, Beograd, Eshoteria - Atos, 1994, str. 136 - 137). Jungova vizija je bila - da će se atomska fizika sjediniti s dubinskom psihologijom, i da će to biti veličanstveni trenutak u čovekovoj duhovnoj istoriji. Biće to onda kad bok uz bok s uzročnošću i relativitetom stanu i implikacije sinhroniciteta kao načela tumačenja procesa u univerzumu.
Identifikovanje i potanko opisivanje dešavanja sinhronističkih zbivanja u čovekovom životu, izazov je za sistematsko istraživanje, koje dovodi do jednog činioca od koga zavisi delovanje sinhroniciteta, do poimanja nekog transuzornog činioca, koji deluje preko i s onu stranu uzročnosti. Transuzorni činiac je najplodonosnije mesto prema kome treba usmeriti pažnju, smatra Ajra Progof. Jung je opisao kraj Vilhelmovog života.
"Nekoliko nedelja pre njegove smrti, kada već dugo vremena nisam imao nikakvih vesti od njega, probudila me je upravo u trenutku kada sam tonuo u san, jedna vizija. Kraj mog kreveta stajao je jedan Kinez u tamno - plavoj odori, prekrštenih ruku uvučenih u rukave. Poklonio mi se duboko, kao da je želeo da mi preda neku poruku. Znao sam šta je to značilo. Vizija je bila izuzetno živa. Ne samo da sam video svaku boru na licu tog čoveka, već i svaku nit u tkanju njegove odore..." Lukić dalje piše (str. 240 - 241) : "Jung je Vilhelmov problem protumačio sukobom svesnog i nesvesnog, koji je u konkretnom slučaju uzeo oblik sudara između Zapada i Istoka. / Razumeo je, dakle, Jung Vilhelmovu situaciju, problem, bolest i smrt pošto je i sam imao isti problem i znao šta znači biti uvučen u takav sukob. / Video je stvarni problem Vilhelmovog unutarnjeg konflikta i video je Vilhelmovo povlačenje, jedno unutarnje iskljućivanje. / To su bile stvari koje prodiru pravo u srž, to je bila jedna "neugažena, neprolazna" oblast u čije se predele niti može niti sme ulaziti silom..." Jungovo predosećanje Vilhelmovog preranog kraja je primer sinhronističkog doživljaja.
Kao primer nesumnjivog sinhronističkog događaja, Jungov učenik i tumač, Progof, navodi slučaj koji se odigrao u životu Abrahama Linkolna, i koji na najjednostavniji način i najneobaveštenijem predstavlja prirodu sinhroniciteta.
Mnogima je poznato da se u mladosti Linkoln nalazio u vrlo teškoj i konfliktnoj situaciji. "Nešto mu je nagoveštavalo - kako piše A. Progof - da on na ovom svetu treba da obavi neki važan posao. Uviđao je, međutim, da bi taj posao zahtevao od njega da razvije svoj um i stručno se osposobi. U sukobu s tim subjektivnim osećanjima bila je činjenica da je u Linkolnovoj pograničnoj sredini vrlo teško bilo naći intelektualna oruđa za profesionalne studije. S razlogom je verovao da se njegove nade nikad neće obistiniti.
Jednoga dana Linkolnu dođe neki neznanac s bačvom punom trica i kučina. Reče da mu je neophodan novac i da bi bio vrlo zahvalan ako bi mu Linkoln pomogao i dao mu dolar za tu bačvu. Sadržina, reče, nema velike vrednosti; u bačvi su stare novine i sline stvari. Ali, neznancu je dolar bio preko potreban. Priča veli da je Linkoln, onako ljubazan kakav je bio, platio čoveku dolar za bačvu, iako nije imao pojma šta bi s njenom sadržinom. Nešto kasnije, kad je krenuo da očisti bavu, otkrio je da se u njoj nalazi gotovo potpuno izdanje Blekstounovih KOMENTARA. Slučajna, ili sinhronistička nabavka tih knjiga i omogućila je Linkolnu da postane advokat i na kraju se upusti u političku karijeru.
U Linkolnovom životu postojala je jedna linija neprekinutog kontinuiteta koja je draškala njegova naslućivanja sudbine i ispunjavala ga očajem što živi u ograničenoj i tegobnoj sredini. U isto vreme, postojao je uzročni kontinuitet u životu neznaca za kog su nastali crni dani te je morao da prodaje sve što bi uspeo da nađe za jedan dolar. Dve linije zbivanja nisu između sebe imale uzročne spone. U jednom značajnom trenutku vremena, međutim, one su se spojile. Posredi je bilo delovanje transuzročnog činioca u sinhronicitetu, i ono je dovelo do neočekivanih ishoda.
Linkolnova kupovina bačve i nehotična nabavka Blekstounovih KOMENTARA slučaj je nailaska sinronističkih zbivanja u čovekovom životu. To je jedan primer sinhroniciteta, ali on može da nam posluži i kao simbol načina na koji će nam sinhronicitet na kraju otvoriti riznicu sposnaje koju sadrži..." ( Progof, nav. delo, str. 151 - 152).
Piščev san (od koga je, ne zaboravimo, sve i krenulo) - najgrublje rečeno - "bio (je) neka vrsta "izlaza" iz svega svesnog i nesvesnog" što je osećao. Jer, kako sam kaže :
" U čovekovoj svesti postoji lavirint : arhetipovi, praslike i prvobitne slike su nevidljivi koreni svesti. U spavanju u snovima se preživljava čitav zadatak ranijeg čoveanstva. Sfera čovekove svesti je samo delić totalne psihe. / Život jednog čoveka, to je istorija samoostvarivanja nesvesnog. "Sve što se nalazi u nesvesnom hoće da postane događaj, pa tako i ličnost hoće da se razvije iz svojih nesvesnih uslova i da sebe doživi kao celinu..." " (str. 22). Lukićev je san, dakle, proizveo izvesnu kompenzaciju.
Zašavši , na kraju poslednjeg poglavlja romana u polje alhemije, Lukić je ostvario čudesan "ukrštaj" : Srpska, balkanska, evropska i svetska književnost su dobile jednu vanrednu knjigu o magiji, ali i o slučajevima nailaska sinhronističkih zbivanja u čovekovom životu : roman o jednom arhajskom svetu naslikanom raskošnim slikama...
(Ovaj tekst je svojevremeno ponuđen beogradskoj "Politici", čim se knjiga pojavila, tj. tokom jeseni 1998. godine; nije objavljen; prvi put se obelodanjuje u knjizi NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića - napomena : S. Ig. Mitr.)
Odvijalo se klube velikog vraćanja, kao nezadrživa plima snova, ili griže savesti. (....)
Znao je i Vitez - alhemičar da se neko od predaka u njemu nastanio, ali ko?
Išao je lavirintom bez kraja i tražio, no dugo nije našao.
Možda ih je bilo mnogo više, ili najmanje dvoje.
Sve je to bilo u njegovim kostima, u njegovim snovima i sećanjima, u lavirintu.
I sve je to paklenu larmu ponekad u njemu pravilo.
A on se, lutajući krakovima mračnog lavirinta, smešio zagonetno..." On traži one pretke koji su "ušli" u njega. Mrtvi su glavna tema poslednjeg, okvirnog poglavlja romana "Knjige pepela, velikog vraćanja, snova i svetlosti".
Roman se posle 50. stranice ne ispušta iz ruku, što znači da je pisac postigao onaj krajnji i potpuni efekat o kome sanjaju mnogi romanopisci.
Ko je ušao u Lukićevog junaka "Viteza - alhemiara"?
"Tražio je i najzad je pronašao - na jednom starom jevrejskom groblju usred grada, koje su zatrpali velikim mašinama i na kome je nikla nova škola.
Pronašao je sredinom jednog leta, osluškujući graktanje gavranova.
Slušao je to graktanje gavranova koji su odnekuda sleteli na krst u jednom velikom školskom dvorištu, čuo je nešto drugo, ono što ja sasvim ne čujem, što možda samo ponekad naslućujem, u snovima i morama, u odjecima istorije i katastofa...
Kada su Nikolu Teslu, krajem prošlog veka u Americi pitali kome narodu pripada, on je rekao.
I kada su ga zatim pitali ko su Srbi, on im je odgovorio da je to jedan mali narod koji trguje svetlošću...
Svi su zaboravili te reči, možda ih se na čitavom svetu seća samo nekolicina velikih spavača, nekoliko gavranova i jedna bela zmija, moj pratilac kroz mračnu kuću - jedan veliki lavirint u čoveku" ( str. 233). Posle ovih redova, dolazi u Lukićevom romanu priča o Rihardu Vilhelmu, koji je preveo knjigu JI ĐING i propratio je komentarima, i u neku ruku pomogao Karlu Gustavu Jungu da artikuliše svoju teoriju o sinhronicitetu.
Sinhronicitet se bavi onim fenomenima za koje uzročnost nije dovoljna. Sinhronicitet nije u sukobu sa uzročnošću, nego postoji uporedo s njom. Jung je izvornu građu za svoje poimanje sinhroniciteta nalazio u doživljajima iz života ljudi, i Jung je te doživljaje posmatrao u svetlosti svoje dubinske psihologije. Uvideo je vremenom da dubinsko proučavanje pojedinačne ljudske sudbine iziskuje dodatnu perspektivu koja bi bila više nego uzročna. Jung je naslutio da uzročni "zakoni", pošto su po prirodi samo statistički a ne i apsolutni, ostavljaju niz zbivanja nepokrivenima, i on je baš za to područje i predložio primenu sinhroniciteta, ne da bi pobio uzročnost, nego da bi joj napravio protivtežu i upotpunio je. U svojoj suštini, sinhronicitet - prema Jungovom poimanju - daje način na koji možemo da opažamo i doživljavamo uzajamne veze između obuhvatnih obrazaca univerzuma i sudbine pojedinca. Posrednik za ovo je dubina psihe, po Jungu, a njegov nosilac su arhetipovi kad se dožive na dubokoj psihodinoj osnovi Jastva. Arhetipovi su posrednici između jedinke i kosmosa...Jung i Ajnštajn su se lično poznavali, Jung je pomalo potcenjivački govorio o Ajnštajnovom umu kao uglavnom "analitičkom"; međutim, nedavno otkrivanje privatnih Ajnštajnovih spisa otkrilo je da su snovi i slike igrali vrlo značajnu ulogu u Ajnštajnovom stvaralačkom životu. Poznato je da se Ajnštajn zanimao za hinduističko / budističku misao. Zanimljivo je napraviti paralelu između teorije relativiteta i JI ĐINGA : prema teoriji relativiteta svet, univerzum nikad nije statičan, zato što uvek postoji "još nešto" što treba dodati. I u JI ĐINGU postoji "plus" činioc. "Uvek postoji sledeći porast svesti, - kako piše Ajra Progof, a otuda i neprestano prisustvo promene u svakoj situaciji u univerzumu. Teorija relativiteta primenjuje ovaj pojam na fizički makrokosmos, dok tekstovi JI ĐINGA teže da ga primene na mikrokosmos sudbine pojedinca. U činjenici da u teoriji relativiteta, koja je jedan od najtemeljnijih proizvoda zapadnjačkog uma, postoje paralele koje leže u samoj osnovi načela JI ĐINGA, koji se ubrajaju u najtemeljnije tvorevine istonjačkog uma, kriju se najplodonosnije implikacije koje tek treba tražiti. / Između to dvoje, međutim, između relativiteta i JI ĐINGA, postoji jaz koji treba premostiti. Prelaženje tog jaza i uspostavljanje spojnice između to dvoje jedan je od glavnih ciljeva sinhroniciteta" (A. Progof, JUNG, SINHRONICITET I LJUDSKA SUDBINA. Neuzročne dimenzije ljudskog postojanja, Beograd, Eshoteria - Atos, 1994, str. 136 - 137). Jungova vizija je bila - da će se atomska fizika sjediniti s dubinskom psihologijom, i da će to biti veličanstveni trenutak u čovekovoj duhovnoj istoriji. Biće to onda kad bok uz bok s uzročnošću i relativitetom stanu i implikacije sinhroniciteta kao načela tumačenja procesa u univerzumu.
Identifikovanje i potanko opisivanje dešavanja sinhronističkih zbivanja u čovekovom životu, izazov je za sistematsko istraživanje, koje dovodi do jednog činioca od koga zavisi delovanje sinhroniciteta, do poimanja nekog transuzornog činioca, koji deluje preko i s onu stranu uzročnosti. Transuzorni činiac je najplodonosnije mesto prema kome treba usmeriti pažnju, smatra Ajra Progof. Jung je opisao kraj Vilhelmovog života.
"Nekoliko nedelja pre njegove smrti, kada već dugo vremena nisam imao nikakvih vesti od njega, probudila me je upravo u trenutku kada sam tonuo u san, jedna vizija. Kraj mog kreveta stajao je jedan Kinez u tamno - plavoj odori, prekrštenih ruku uvučenih u rukave. Poklonio mi se duboko, kao da je želeo da mi preda neku poruku. Znao sam šta je to značilo. Vizija je bila izuzetno živa. Ne samo da sam video svaku boru na licu tog čoveka, već i svaku nit u tkanju njegove odore..." Lukić dalje piše (str. 240 - 241) : "Jung je Vilhelmov problem protumačio sukobom svesnog i nesvesnog, koji je u konkretnom slučaju uzeo oblik sudara između Zapada i Istoka. / Razumeo je, dakle, Jung Vilhelmovu situaciju, problem, bolest i smrt pošto je i sam imao isti problem i znao šta znači biti uvučen u takav sukob. / Video je stvarni problem Vilhelmovog unutarnjeg konflikta i video je Vilhelmovo povlačenje, jedno unutarnje iskljućivanje. / To su bile stvari koje prodiru pravo u srž, to je bila jedna "neugažena, neprolazna" oblast u čije se predele niti može niti sme ulaziti silom..." Jungovo predosećanje Vilhelmovog preranog kraja je primer sinhronističkog doživljaja.
Kao primer nesumnjivog sinhronističkog događaja, Jungov učenik i tumač, Progof, navodi slučaj koji se odigrao u životu Abrahama Linkolna, i koji na najjednostavniji način i najneobaveštenijem predstavlja prirodu sinhroniciteta.
Mnogima je poznato da se u mladosti Linkoln nalazio u vrlo teškoj i konfliktnoj situaciji. "Nešto mu je nagoveštavalo - kako piše A. Progof - da on na ovom svetu treba da obavi neki važan posao. Uviđao je, međutim, da bi taj posao zahtevao od njega da razvije svoj um i stručno se osposobi. U sukobu s tim subjektivnim osećanjima bila je činjenica da je u Linkolnovoj pograničnoj sredini vrlo teško bilo naći intelektualna oruđa za profesionalne studije. S razlogom je verovao da se njegove nade nikad neće obistiniti.
Jednoga dana Linkolnu dođe neki neznanac s bačvom punom trica i kučina. Reče da mu je neophodan novac i da bi bio vrlo zahvalan ako bi mu Linkoln pomogao i dao mu dolar za tu bačvu. Sadržina, reče, nema velike vrednosti; u bačvi su stare novine i sline stvari. Ali, neznancu je dolar bio preko potreban. Priča veli da je Linkoln, onako ljubazan kakav je bio, platio čoveku dolar za bačvu, iako nije imao pojma šta bi s njenom sadržinom. Nešto kasnije, kad je krenuo da očisti bavu, otkrio je da se u njoj nalazi gotovo potpuno izdanje Blekstounovih KOMENTARA. Slučajna, ili sinhronistička nabavka tih knjiga i omogućila je Linkolnu da postane advokat i na kraju se upusti u političku karijeru.
U Linkolnovom životu postojala je jedna linija neprekinutog kontinuiteta koja je draškala njegova naslućivanja sudbine i ispunjavala ga očajem što živi u ograničenoj i tegobnoj sredini. U isto vreme, postojao je uzročni kontinuitet u životu neznaca za kog su nastali crni dani te je morao da prodaje sve što bi uspeo da nađe za jedan dolar. Dve linije zbivanja nisu između sebe imale uzročne spone. U jednom značajnom trenutku vremena, međutim, one su se spojile. Posredi je bilo delovanje transuzročnog činioca u sinhronicitetu, i ono je dovelo do neočekivanih ishoda.
Linkolnova kupovina bačve i nehotična nabavka Blekstounovih KOMENTARA slučaj je nailaska sinronističkih zbivanja u čovekovom životu. To je jedan primer sinhroniciteta, ali on može da nam posluži i kao simbol načina na koji će nam sinhronicitet na kraju otvoriti riznicu sposnaje koju sadrži..." ( Progof, nav. delo, str. 151 - 152).
Piščev san (od koga je, ne zaboravimo, sve i krenulo) - najgrublje rečeno - "bio (je) neka vrsta "izlaza" iz svega svesnog i nesvesnog" što je osećao. Jer, kako sam kaže :
" U čovekovoj svesti postoji lavirint : arhetipovi, praslike i prvobitne slike su nevidljivi koreni svesti. U spavanju u snovima se preživljava čitav zadatak ranijeg čoveanstva. Sfera čovekove svesti je samo delić totalne psihe. / Život jednog čoveka, to je istorija samoostvarivanja nesvesnog. "Sve što se nalazi u nesvesnom hoće da postane događaj, pa tako i ličnost hoće da se razvije iz svojih nesvesnih uslova i da sebe doživi kao celinu..." " (str. 22). Lukićev je san, dakle, proizveo izvesnu kompenzaciju.
Zašavši , na kraju poslednjeg poglavlja romana u polje alhemije, Lukić je ostvario čudesan "ukrštaj" : Srpska, balkanska, evropska i svetska književnost su dobile jednu vanrednu knjigu o magiji, ali i o slučajevima nailaska sinhronističkih zbivanja u čovekovom životu : roman o jednom arhajskom svetu naslikanom raskošnim slikama...
(Ovaj tekst je svojevremeno ponuđen beogradskoj "Politici", čim se knjiga pojavila, tj. tokom jeseni 1998. godine; nije objavljen; prvi put se obelodanjuje u knjizi NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića - napomena : S. Ig. Mitr.)
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 162 - 165
Нема коментара:
Постави коментар