4
(....)
U srpskoj književnoj kritici nije postojala nekakva zavera protiv Dela ovog pisca, ne; ne treba nikoga sumnjičiti.
Nije zapravo postojao ravnopravan ili nadmoćniji um od Dela ovog pisca, koji je zahvatio i apsorbovao - mnogo. Zbog toga se inferiorne "ličnosti" ne mogu optuživati za nekakve književne zavere. U oficijelnim bastionima književne vlasti i moći, izdavača i kritike, vladali su drugi "aršini", primereni duhu vremena i epohe Hokus - pokusa; tzv. kritičari i urednici su gledali kroz druge dioptrije...Njima će se tek dogoditi čudo oličeno u Opusu Umetnost mahagonija...
Miroslav Lukić je pisac srećne ruke, to jest, on nije imao svoga Adija, koji bi ga kastrirao kao Danila Kiša; ili Vulfa, koji bi ga kastrirao kao prozaistu Stevana Raičkovića.
O piscima, koji su ga kao uticajni urednici velikih državnih izdavačkih kuća (Pavlović, Raičković...) pokušali onemogućiti kao pesnika na početku, napisao je vrlo lepe, duboke, umne i podsticajne stvari : možda najbolje stvari koje je iko napisao o njima : uzvratio je gospodski kao najbolji srpski preci.
Naučio je da oprašta, jer je shvatio, i zato je bilo moguće da baš on napiše prvi roman - liturgiju. Postoji i kritika književnih dela : ona prava i moćna, nadmoćna, koja iz dela zrači kroz vreme. Nadmoćnost te književne kritike, čije dejstvo niko više ne može zaustaviti, te kritike koja zrači iz Opusa Umetnost mahagonija, biće, verujemo veoma plodotvorna za dalji razvoj mnoderne srpske književnosti, i ne samo srpske...
Konačno : Miroslav Lukić je, verujemo, među retkima, od osamdesetih naovamo, uspeo stvarno da ostvari ono o čemu pričaju, pišu i sanjare tzv. postmodernisti.
Naravno, ambicije Miroslava Lukića su bile iznad svrstavanja ma koje vrste.
Delo koje je stvorio i stvara nalik je na srebrni titravi sprud tišine, na most koji vitim, belim lukovima vezuje Lukićeve književne mnogostrukosti.
Ali i - staro i novo, drevno i ovovekovno, Gvozdeni i Zlatni vek.
To Delo se uzdiže iznad nereda malih sredina, iznad ekstrema, iznad ruševina precvetalih i potonulih kultura, književnih pravaca i pokušaja, uobraženosti, pseudo - hijerarhija, eksperimenata i luksuza slepih ulica umetnosti, zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak...Stvaralački razvoj ovoga pisca je bio, ponavljamo, poželjan : jer taj razvoj mu je dao pored iskušenja i mudrosti i hrabrosti. I ma kuda išao i lutao, ovaj pisac na kraju nije izvan harmonije Gospodnje : njegovo delo izvire iz mita, upućeno je na metafore kao način saznavanja, i govora. Kao i na anđele i nauku anđeosku i drevnu, koji su u njegovom opusu više od metafora... Naprosto , ovaj pesnik u svojim rukama ima oruđe koje eksplodira snagom vizija, ali ono njega ne ubija već stvara po njegovoj volji : on je tim oruđem i opasnostima zaštićen, delujući iz samog njihovog središta...
U kratkom romanu Opus ober, oberlight, nalik na veliku pesmu ili poemu, Lukić je uspeo da pomiri ono o čemu su sanjali zreli Gete i bolesni Betoven : Staru i Novu Evropu... U Večitom kalendaru maternjeg srpskog jezika, Miroslav Lukić je, kao pedesetogodišnjak, zahvaljujući pre svega Opusu Umetnost mahagonija, postao crveno slovo...
Ako je neki nesporazum postojao između književne kritike i pisca Miroslava Lukića, onda je on mogao biti samo u tome : Književna kritika nije poznavala ni sporedni, najmanji i najmanje bitni deo Lukićevog opusa, i sve ono što je on bio i, pogotovu, ono što jeste i što u stvari znači.
Lukić je drukčiji pisac od tipičnih pisaca Epohe Hokus - pokusa, pa je i prirodno da je sve ono što vredi u njegovom opusu, daleko od očiju vladajućih tokova vremena.
Lukić je to shvatio, pomirio se sa tim, umeo sve to da dočeka, da primi mirno i hladnokrvno, kao zanimljiv, netražen poklon. Napokon, sudbina ili sreća ovog pesnika je u tome, pored ostalog, što on javno ili tajno, nije želeo da bude ono što on nije, ili da ne bude ono što jeste... Lukić je od onih velikih pesnika i pisaca koji su smogli nadljudsku snagu da izdrže do kraja i da ispune svoju sudbinu i ulogu, sa osmehom stjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu. To je pesnik koji nije pobegao od bola i težine sudbine udesa : on ih je pustio da padnu sopstvenom težinom, kao predmet, na gomilu kamenja. A ne jednom, to se može videti u njegovim romanima, znao je da pođe u susret bolu, da protrči kroz njega i izađe na drugu stranu, gde više ne boli...
Ova knjiga se može nastaviti, dopisivati; da li ćemo to u budućnosti učiniti sva trojica, ili pojedinačno, to je u rukama Božjim, kao i književna i ljudska sudbina Miroslava Lukića...
(....)
U srpskoj književnoj kritici nije postojala nekakva zavera protiv Dela ovog pisca, ne; ne treba nikoga sumnjičiti.
Nije zapravo postojao ravnopravan ili nadmoćniji um od Dela ovog pisca, koji je zahvatio i apsorbovao - mnogo. Zbog toga se inferiorne "ličnosti" ne mogu optuživati za nekakve književne zavere. U oficijelnim bastionima književne vlasti i moći, izdavača i kritike, vladali su drugi "aršini", primereni duhu vremena i epohe Hokus - pokusa; tzv. kritičari i urednici su gledali kroz druge dioptrije...Njima će se tek dogoditi čudo oličeno u Opusu Umetnost mahagonija...
Miroslav Lukić je pisac srećne ruke, to jest, on nije imao svoga Adija, koji bi ga kastrirao kao Danila Kiša; ili Vulfa, koji bi ga kastrirao kao prozaistu Stevana Raičkovića.
O piscima, koji su ga kao uticajni urednici velikih državnih izdavačkih kuća (Pavlović, Raičković...) pokušali onemogućiti kao pesnika na početku, napisao je vrlo lepe, duboke, umne i podsticajne stvari : možda najbolje stvari koje je iko napisao o njima : uzvratio je gospodski kao najbolji srpski preci.
Naučio je da oprašta, jer je shvatio, i zato je bilo moguće da baš on napiše prvi roman - liturgiju. Postoji i kritika književnih dela : ona prava i moćna, nadmoćna, koja iz dela zrači kroz vreme. Nadmoćnost te književne kritike, čije dejstvo niko više ne može zaustaviti, te kritike koja zrači iz Opusa Umetnost mahagonija, biće, verujemo veoma plodotvorna za dalji razvoj mnoderne srpske književnosti, i ne samo srpske...
Konačno : Miroslav Lukić je, verujemo, među retkima, od osamdesetih naovamo, uspeo stvarno da ostvari ono o čemu pričaju, pišu i sanjare tzv. postmodernisti.
Naravno, ambicije Miroslava Lukića su bile iznad svrstavanja ma koje vrste.
Delo koje je stvorio i stvara nalik je na srebrni titravi sprud tišine, na most koji vitim, belim lukovima vezuje Lukićeve književne mnogostrukosti.
Ali i - staro i novo, drevno i ovovekovno, Gvozdeni i Zlatni vek.
To Delo se uzdiže iznad nereda malih sredina, iznad ekstrema, iznad ruševina precvetalih i potonulih kultura, književnih pravaca i pokušaja, uobraženosti, pseudo - hijerarhija, eksperimenata i luksuza slepih ulica umetnosti, zaraslih u grmlje ili napola utonulih u pustinjski pesak...Stvaralački razvoj ovoga pisca je bio, ponavljamo, poželjan : jer taj razvoj mu je dao pored iskušenja i mudrosti i hrabrosti. I ma kuda išao i lutao, ovaj pisac na kraju nije izvan harmonije Gospodnje : njegovo delo izvire iz mita, upućeno je na metafore kao način saznavanja, i govora. Kao i na anđele i nauku anđeosku i drevnu, koji su u njegovom opusu više od metafora... Naprosto , ovaj pesnik u svojim rukama ima oruđe koje eksplodira snagom vizija, ali ono njega ne ubija već stvara po njegovoj volji : on je tim oruđem i opasnostima zaštićen, delujući iz samog njihovog središta...
U kratkom romanu Opus ober, oberlight, nalik na veliku pesmu ili poemu, Lukić je uspeo da pomiri ono o čemu su sanjali zreli Gete i bolesni Betoven : Staru i Novu Evropu... U Večitom kalendaru maternjeg srpskog jezika, Miroslav Lukić je, kao pedesetogodišnjak, zahvaljujući pre svega Opusu Umetnost mahagonija, postao crveno slovo...
Ako je neki nesporazum postojao između književne kritike i pisca Miroslava Lukića, onda je on mogao biti samo u tome : Književna kritika nije poznavala ni sporedni, najmanji i najmanje bitni deo Lukićevog opusa, i sve ono što je on bio i, pogotovu, ono što jeste i što u stvari znači.
Lukić je drukčiji pisac od tipičnih pisaca Epohe Hokus - pokusa, pa je i prirodno da je sve ono što vredi u njegovom opusu, daleko od očiju vladajućih tokova vremena.
Lukić je to shvatio, pomirio se sa tim, umeo sve to da dočeka, da primi mirno i hladnokrvno, kao zanimljiv, netražen poklon. Napokon, sudbina ili sreća ovog pesnika je u tome, pored ostalog, što on javno ili tajno, nije želeo da bude ono što on nije, ili da ne bude ono što jeste... Lukić je od onih velikih pesnika i pisaca koji su smogli nadljudsku snagu da izdrže do kraja i da ispune svoju sudbinu i ulogu, sa osmehom stjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu. To je pesnik koji nije pobegao od bola i težine sudbine udesa : on ih je pustio da padnu sopstvenom težinom, kao predmet, na gomilu kamenja. A ne jednom, to se može videti u njegovim romanima, znao je da pođe u susret bolu, da protrči kroz njega i izađe na drugu stranu, gde više ne boli...
Ova knjiga se može nastaviti, dopisivati; da li ćemo to u budućnosti učiniti sva trojica, ili pojedinačno, to je u rukama Božjim, kao i književna i ljudska sudbina Miroslava Lukića...
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm. str. 190 - 201
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm. str. 190 - 201
Нема коментара:
Постави коментар