Trgovci svetlošću (b) (46)

.....Lukić je pošao od jednog svog neobičnog sna, želeći da ga razume i protumači, i stigao je pišući, u samo biće sna, u lavirint u njemu, u najnepristupačniju i najneprovidniju tvorevinu, dušu. Do arhteipova, praslika i prvobitnih slika, nevidljivih korena svesti. Kroz piščev san, i kroz roman "TRGOVCI SVETLOŠĆU" vraćalo se "praiskonsko predanje, Eshil i Gete, i jedan od birgera u gostionici pred kapijom malog nemačkog grada, koga se nije ticalo što narodi tamo u dalekoj Turskoj jedni drugima razbijaju glavu" (str. 21). Vratio se, kako pisac veli i "Haimos, veliki planinski masiv, na rubovima ispresecan dubokim gudurama. Haimos, koga su krstili verovatno Tračani, da bi ga Rimljani preimenovali u Hemusa. Onda su došli Turci i nazvali ga Balkan - planina koju su kao svoj posed u Evropi uspeli da ograde, i tako ga odvojili od svega čemu je prirodno pripadao". Lukićeva knjiga, kao nijedna druga pre nje, razbija te istorijske, usudne "ograde", i sve moguće predrasude.
Ovakvu jednu knjigu mogao je da napiše samo neko ko je pesnik prvoga reda i sklon esoteriji , alhemiji i izazovima dubinske psihologije.
Ko je već bio u prilici da pročita Lukićeve pesničke knjige "Zemlja nedođija" (BIGZ, Beograd, 1993), ili pozamašnu knjigu poezije "RAJSKA SVEĆA" (Beograd, Zavetine, 1998 - preko 20 000 stihova), doživeće nov Lukićev roman "Trgovci svetlošću", kao prirodnu i sasvim očekivanu etapu jednog književnog razvitka.
Sam Lukić zaključuje "TRGOVCE SVETLOŠĆU" napomenom :
"Pesnik ima moć da dodirne onu vidovitu i spasonosnu duševnu dubinu, gde se još nijedan pojedinac nije izdvojio put samoće svesti da bi krenuo jednom tegobnom stranputicom, gde se još svi nalaze u čistom treperenju, gde osećanja i ljudski postupci dosežu van domena ljudske realnosti. Gde svest biva ponesena snagom neke podzemne struje, kao kakav bespomoćni posmatrač događaja...
Ova knjiga, dakle, ima i svoga koautora, onog nevidljivog, nepotpisanog.
Jer nisam ja sve ovo napisao već duhovna komponenta Viteza - alhemičara i trgovaca svetlošću, koji su istovremeno i simbol i misterija, i izraz jedne praživotne snage u balkanskoj duši, kojoj sam pomogao da dođe na svet..." (str. 242) To je nešto sasvim tačno i istovremeno najprikladniji izraz i razrešenje dela zagonetke zvane "Trgovci svetlošću".

Romanu "Trgovci svetlošću" nije potrebna posebna preporuka : Pesnik, esejist, alhemčiar i poznavalac dubinske psihologije i balkanske mitologije bio je od velike pomoći pripovedaču Lukiću. Običan italac, ovde i u svetu, sve to ne mora da zna : oni će Lukićev roman čitati kao zanosnu bajku ili fenomen koji je ušao u opseg njihovog saznanja, sa utiskom da je u svetu oslobođena ogromna nova energetska sila. To je ujedno i najbolja preporuka za peti Lukićev roman, ovogodišnji!
Roman "TRGOVCI SVETLOŠĆU" je već našao put do čitalaca, ovde, u zemlji, i tek će ga nalaziti, tamo, u svetu. Jer za izvrsno napisane knjige, nema azila, karantina, granica i embarga.
Odlično napisane knjige su, kao voda, koja sama uvek sebi probija put...
To je knjiga koja je srušila moderne jazove između estetskog, etičkog i intelektualnog, knjiga koju je stvorio pesnik mitosa, najbližeg onom helenskom. Jer, pišući ovu knjigu, Lukić je uronio u onu tako gustu atmosferu umetničkih predstava i mitoloških izvora koju Grci nisu iscrpli ni u svojoj bogatoj poeziji ni u još bogatijoj plastici. Lukić nije stvorio umetničko delo koje je usamljeni spomenik u pustom kraju : po tome se on razlikuje od modernih, što je njegov roman kristalizacija neiscrpnog starobalkanskog umetničkog tvorilaštva. Ima više nego i jedan razlog da ova knjige bude radosno dočekana i u Kini, i u Japanu, u Parizu i u Londonu, u Španiji i Švajcarskoj - zemlji u kojoj je živeo Jung.

.... Značaj magije u tradicionalnoj kulturi Srba, Rumuna, Vlaha, Bugara i Cigana nije ni izbliza sagledan, iako je ona jedna od osnovnih komponenti narodnih religija Balkana. Magija je - treba ponoviti - svojevrsna strategija i oruđe animizma. Najšire gledano, pojam duhovne sile spada u primarnu animističku kategoriju na kojoj se zasniva verovanje u realnost magije. Magija pripada izvesnim obredima. Utvrđena pravila magijsko - obrednog ponašanja izražavaju odnos između animistikog sadržaja sveta iracionalnog i sveta neposredno iskustvenog. Magijsko - religijske predstave ukazuju na vrlo daleko arhajsko poreklo. Magija, u suštini, bilo da se radi o rečima ili postupcima, jeste način čovekove zaštite i odbrane od nepoznatih sila u situacijama egzistencijalne bespomoćnosti.
Većina čitalaca će Lukićev roman čita kao magijski roman. U žiži zbivanja romana su crna i bela magija, vlaška i ciganska, skidanje najjačih čini. Idilu Anđujkinog planinskog doma, ili doma predanja, ugrozila je "crna magija", tj. vračarija : volšebnice su uvračale Anđujkinog unuka Sekuli ili Anđujkinog, i on je napustio kuću, ženu i decu, stado koza i i pčele. Lukić je veliki majstor i poznavalac arhajskog sveta i on ga slika raskošnim slikama.
Glavne junakinje Lukićevog romana su žene, koje kao da poseduju nešto demonsko (Viktorka i njena majka). Anđujka ili Velika majka, suprostavlja se zlim znamenjima - šumskoj majci i šumskim očevima, magijskim sredstvima i darom vere.
Sve ovo čitalac ne mora da zna : on će možda treće poglavlje Lukićevog romana doživeti kao jednu raspusnu ljubavnu pustolovinu Anđujkinog i volšebnice Viktorke, kao jednu nemoguću i uzbudljivu čarobnu priu koja se mogla dogoditi. Pisac je verovatno pošao od nekog konkretnog događaja, od neke intrige, ili od onih retkih slučajeva koji se s vremena na vreme dešavaju u našim najdubljim provincijama, ponekad i ne dospevajući do rubrika kriminalnih hronika dnevne štampe.
Dakako, zahtevalo bi mnogo više prostora od jednog novinskog prikaza, da se uđe u temeljniju analizu svih likova ovog romana, a naročito ženskih. Lukić je upoznat sa oblicima magijske prakse, on zna kao i Čajkanović : "I kod našeg naroda postoje verovanja u izvesnu specijalnu silu imanentnu, u većoj ili manjoj meri, celoj živoj i mrtvoj prirodi. Ta sila može biti spasonosna, a može biti i ubitana. Nju imaju naročito u velikoj meri glavari, sveštenici, vračari i pojedinci koji imaju zle oči, koji mogu ureći i koji su uopšte "zle kletve, a dobre molitve", kako naš narod (...) govori "za dobra sveštenika". S pomoću te sile vrše se bajanja i vračanja "bela" i "crna" magija. Na toj sili počiva i moć glavara, sveštenika i vračara. Od nje zavisi i stona plodnost i uopšte prosperitet cele zajednice čiji su oni predstavnici i u kojoj se oni nalaze". Glavni junak Lukićevog romana je starica Anđujka, ali istovremeno i verovanje u tu "silu", imanentnu živoj i mrtvoj prirodi, spasonosnu i ubitačnu.
Ono što će u ovom Lukićevom romanu čitaoci doživeti kao elemente bajki i refleks legendi i mitova Balkana, skriva u sebi već spominjana sinhronistička zbivanja.
Zaplet u romanu je zasnovan na vradžbinama i činima, na rušenju patrijarhalne porodične idile Anđujkinog doma i na uspostavljanju drevnog ili prvobitnog poretka stvari .
Aktivnom imaginacijom pisac je ohrabrio i podstakao psihu da izrazi ono pritajeno u sebi. Psiha pojedinca, Lukićevih junaka, u dubini sadrži odraze šireg univerzuma. Tako se u mikrokosmosu Lukićevih likova ogleda makrokosmos .
Lukić je izabrao arhetipove, jer su oni nalik na ogledala kosmosa i stvorio je u najboljem značenju te reči jednu kosmičku, univerzalnu knjigu. Trancedentno i prirodno idu zajedno kroz Lukićevo građenje likova, vezani uzajamnom unutrašnjom sponom. Situacija koja se uspostavlja kad neki arhetip postane delatan u ljudskom životu više je nego lična, i Lukić takve situacije bira. Njegovi junaci imaju kosmički karakter, njihovi doživljaji su praćeni jakim emotivnim afektima, svetlošću, numinoznošću...
To je tako očito u onom središnjem i najobimnijem poglavlju "TRGOVACA SVETLOŠĆU", ne bez razloga naslovljenom ČINI. Lik iz piščevog sna iz okvirnog i maestralnog prvog poglavlja, postaje glavna junakinja, tog, najglavijeg i najobimnijeg poglavlja romana.
Pišući ovu knjigu, Lukić se uputio "neugaženom, neprolaznom" oblašću ; zato se setio Fridriha Vilhelma, Junga, Anđujke i drugih svojih snova i opisao ih sa takvom istančanošću od koje zastaje dah.
Lukić je sišao, kao nijedan srpski ili evropski pisac pre njega, u sećanje, u svesno i nesvesno, u jedan čitav ambis, do "pepela koji je seme, do išezlih, istraženih, do onih što su se u pepeo zanavek raspršili. / Do onih koji satiru, kako bi bili satrti. / Do onih koji varaju, kako bi bili prevareni. / Jer dok ne nauimo da razumemo mrtve na daljinu i kroz vreme, neće Bog iz ništavila da sevne" ( str. 241).

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 158 - 162