PISMO IZ BUDUĆNOSTI, GROBA
Tamo gde je Sloboda, ko ljubav, ugušena,
vlada muk mrtvih, hod praznih leta.
Tamo je svaka sreća i nada srušena.
Urođenički samoubilački poriv, izvan sveta,
ko bumbar zuji, kao roj trutova,
mami ne na pir, na svadbu matice,
sam sebe jede. Snopićem vrbovih prutova,
valjalo bi ga isprašiti; zgaziti kao bube - zlatice.
Život i sudbina mogu biti divni
ako su ljubavlju nesebičnom i razumom ispunjeni.
Srbi nemaju razloga ni na koga da budu kivni,
do na anhronizme kojima su napunjeni,
i na podvale, podmetačine, kao lutke strugotinom.
Istina je lekovita, iako je daleko od mnogih.
Ne umiru toliki naprečac otrovani vinom,
strihinom,već obuzeti najgorom varijantom, zamkom ubogih.
Šta su tri decenije , ili pet?!
Epoha je već strpala u mračne furgone
otpatke svoje. Kakav će biti svet
2003. - će? Ne pitaj - kurtone,
korisne pesnike, karijeriste, već bivše!
Kult smrti i propadanja ovde ima svoje žrece,
sveštenike, provodadžije, ližisahane.
Biće lov u mutnom. Proglasiće za svece
bezbožnike i doušnike. Ne bojim se smrti
i radujem se što ću nestati pre sumraka
drugog milenijuma i nametnog veka.
Ne može se zaustaviti beskrajna traka
vremena! Velike zmije proždiru manje.
Vampiri vampirima piju krv.
Ovo veliko i nikada okresano drvo
što zaklanja sunce već podgriza crv.
Zaklonilo je svojom krošnjom, senkama
i surovošću uniformi i sila plurala
predivne pesnike, esejiste, prave svece,
okrvavivši i snežne vrhove Urala.
Niko još nije napisao povest pravu
o političkoj torturi, policiji.
Ortodoksija, crkvena ili ideološka,
mafijaška, nema samo sedište na Siciliji.
Na onom svetu će, svoje najbolje pesme, možda,
napisati tzv. najbolji pesnici Epohe Trikova.
Kad bude pušten duh iz boce, svedok krikova,
i kad rulja i fukara iznedri svoga "vožda".
Kroz šume vekova se probilo, kroz
ključaonicu poslednjeg veka, po Usudovoj volji,
saznanje, koje uvek kasni kao voz.
Svet će propasti, ne postane li bolji.
Kad se budu sabirali vekovi,
sabraće i ovaj, njegove poslednje decenije;
zlato i pepeo Balkana, groblja Kelta,
šarene priče rulje, besnilo neurastenije.
Oktobar na izmaku, parovi u parku,
ne ubijaj divne prizore, javorovo zlato.
Jesen je lepa kao proleće. Mladu Parku
videh kako silazi iz voza, devu nepoznatu.
Padaj, opadaj lišće, kao akordi iz sna.
Društvo mi pravi Betoven,
dok se podižu mehurovi bara, sa dna.
Kupačice gole iza rakita imaju ten
od koga zastaje , ko od vila, dah.
O, bezmerno, slapu hmelja, padaj, padaj.
Iza groba prestaje svaki strah.
Večnost počinje ovde, draga! Fraj
kad lišće treperi na vetru, znaj,
jače, još jače dunuše iz podsvesti
kroz tonove nikad zabeležene pomirenje
Starog i Novog, preuranjene Vesti.
Ponekad kad zadrhti iva, klen,
oskorušaili belja od snega na bregu breza:
kao da je Bog ušao u moje srce;
prožme me neopisiva jeza.
Ne srce, tren, otvara večnosti duša
vrata u mom biću zabravljena, nepoznata.
Lovi smisao budućeg biće dok uvo sluša
kako se rascetava šeboj ili lepa kata.
Poželite li da vidite rajski vrt
ili najlepši krajolik na svetu, tih,
popnite se na vrh Jelenjske stene,
i skočite odozgo u provaliju, stih.
Svaki je stih riznica iskustva.
Onaj ko je lud, imaće svoje mitnice.
Smrt je žirant bitnim pesnicima.
Za ljubav prema domu, priupitaj skitnice.
Jovanka Broz, Tito, Nikson i njegova
supruga na balkonu Bele kuće.
Moja je zemlja slama Alajbegova.
Umire polako; i kad umre, vaskrsnuće?
Opštinski doušnik u civiluima dugačak,
bogme, dobar nos.
Pritajen je i budan uvek,
kao u šipražju crni kos.
Narod je dobio što je sanjao :
hleba i igara! - Zapadni krediti
doneše blagostanje. Decenijama je ganjao
kozu i domaćina, Antibog. Pobediti
sebe narod nikad neće dok olako
i na tuđ račun loče, ždere.
Zažmuri, zaboravi, uzmi sve što
možeš! Ordenje i zlatne tabakere.
Zapadnu demokratiju čuvaju puške
diktature, u kojoj : miš beli sreću deli.
U vilama otetim su se miševi i kućni duhovi sreli.
Ratni veterani su gnjili kao kruške.
Ovde je ponos iščezao, kao seme konoplje.
Seljaci postaše polutani, a vetreuške
-sinovi i unuci gazda, trgovaca, bankara.
Građani - kišne gliste, belouške.
Kakav je to gnusan soj! Kakvo zlo vreba
iz gomile ruke nevine, krhkije od stakla!
Siti su već mrtvi : šta im više treba?
Da li ih je ikad Istina dotakla?
Brdske koze postadoše utovljene svinje.
Trbušine, pustiše. Magarci kamenjara.
To su sve dični preci Nove Pustinje.
Otrov guja kojim se razara
duh u mladićima drukčijim, nepokornim.
Duh lelujav kao plamen sveće, što se lako gasi.
Kepeci - pesnici, čuvene televizijske vedete,
sole pamet, raširivši se, kao na pomanama Vlasi.
Duh u malim crkvama u brdima titra;
duh što razvaline noću obasjava, kao svici.
Dolazi sporo smrt, sazrevajući kao jabuke.
Oglasiše se, ne kao car, fanfarama, u prestonici,
već Bogu iza leđa, gde se niko i ne nada, u zagubici.
Čujem kako govore budući mrtvaci. Sve je bliže
ono neizbežno. Ne penje se uz spirale uma.
Govor trbuhozboraca. Ko daždevnjak gmiže.
Oprosti svima, živima i mrtvima, najbližima,
ocu, majci, braći, sestrama, draganama, svima,
ako možeš! Sve ih je povukla i gurnula
u nesreću inercija, u zagrljaj najgorima.
Lideri mira su fariseji, okrečeni grobovi.
Onima kojima su usta puna slobode,
nisu potrebni slobodni građani, već robovi.
Svako krdo, ne zaboravi, najrogatiji predvode.
Sloboda je dugovečnija od svih vođa, tirana.
Ja ću umreti ne dočekavši da se oglasi ovo
što se polako valja iza devet gora. Pirana
jato nije, ni jesen patrijarha. Ni oko paunovo.
Uštrojili su nas, kao pionire. Čim opkaljam, ne kažem
istinu o onom što se ovde i tamo zbiva.
Sve se dublje povlači što se u mom srcu skriva.
Lažem, i kad mi ne pada na pamet da lažem.
Kad umrem, najbrže će se rastvoriti laž.
Čak i ona koju su mi ko zna kad uterali u kosti.
Filozofija podvale. Privremeno zabranjeni "Vidici".
Retorika feljtona. Ateistička jevanđelja. Opakosti.
Video sam kako završavaju ljudi časni.
I znam da mnogo duže poživeše ubice, dželati.
Smederevsko srbovanje uz meze, čašicu i muziku
greh je koji mora opštinskom komitetu da se plati.
Lakrdija nacionalna i svetska, dok ne pomru,
svi tetovirani robijaši, potrajaće ogavna,
zamrznuvši energiju narodnu ogromnu,
datume i imena i dela vredna sećanja, slavna.
Nemoguć je dijalog između marksista i hričćana.
Iz starog panja pagana iznikao je mladar ćesara.
Prošlost ovde kasape prema potrebi,
i budućnost bi, po meri bivših šegrta, mesara.
Odreći se mnogo čega, to znači da si umetnik.
Istina nije , iako na nju liči, kao hidra.
Nikoga nije još pretvorila u sužnja, kamen.
Blizu šumovite obale nastanjuje se vidra;
njenim očima i instiktom kad bi mogao
pesnik, muzičar da, grubim zamasima, dočara
ambijent : krošnje oraha u jesen, pljuvačku rakitara,
čvorove i voćnu smolu šljiva, tugu salašara.
Gledajući u stvarnost, umetnici gledaju kroz velove
gde ona nije. Što vide, ne vide. To je
uvek nešto drugo, ne čak ni kopija.
Sasvim su drukčije ambicije - moje.
Dom vidrin je prirodna umetnost, ravna oblikovanju
vode. Nikada vidra neće da ispašta : slavu.
Biblioteka velikih romana je šuma mračna.
Dugo radije gledam, kako guske pasu travu.
Da se prava istina probije, ma gde,
ovde, u dubokoj provinciji, i u svetu, proćiće decenije.
To nije razlog da poklekneš, da popustiš,
da zaboraviš na sebe i svoj zadatak, Genije!
Svet je uspavan drogom, pićem, prazninom
,gozbom na daći Boga : sitošću tiranije.
Pučevi, reforme, obećanja pusta, bukvari
revolucionara, i druge nebrojane manije,
nikada neć}e prodreti u beskonačne nebeske sfere!
Ne pokušavaj da krugove Pakla, i Vek udav, shvatiš.
Ubij minotaura i kreni iz Lavirinta van :raduj se,
jer Bog te posla zato, ne da patiš!
Svaka se epoha rasprskava kao zvezde repatice.
Paprat je svedok bolji od panjeva, od utvrđenja
na visovima planina. Više govore snohvatice
o rasprskavanju jezgra, okova. Moć preobraženja
silazi s neba kao pljuskovi i sila uništenja.
Ne žalosti se što te usud sudbine potisnuo.
Sve je simbolično, i nešto drugo. Upitaj se:
U kakvo si me ovo obličje, Bože, utisnuo?
Zašto si za Me odabrao od svih vrtova
ovaj na kraju sveta, tužan, Getsimanski vrt?
U mir da uđem, skrušenost apostola da iskusim?
Suviše star za ljubav, suviše mlad za smrt.
Stigao sam na kraj, je li, tamo gde su Ušća?
Kroz usamljenost, strah, pristanište kloaka?
Život je pun neopisivih okuka i raskršća,
stranputica, čudovišta i ćorsokaka.
Život je istorija duha, njegovog tkanja -
duboki su njegovi rukavci i zalivi.
Talasaju se u njima čista osećanja.
Njihov titraj osvežava bolje no kivi.
Bujna su vrela grobova. Iz njih će šiknuti
gejziri, kao ruda iz bogatih rudnika.
Sve istine su sahranjene ovde. Ovde će niknuti
ponovo. Aristotel je lagao bludnika,
Aleksandra Velikog. Kao što i sada učeni
Meštra lažu, jer je naučen kao šegrt.
Umreće i gledaće svoju smrt.
Ovde jedinonešto može da promeni samo - Smrt.
Eh, eh, narugala bi se da može da me čuje
iz groba, uvek budna lokalna književna milicija.
Lepo je što sam umro anoniman daleko
od folklora epohe, kao prava tradicija.
Šta su u poređenju sa drevnim knjigama
sve te poeme, zbirke pripovedaka, nagrađeni romani,
vidi se tek iza groba. A za života možda
jeste naslutio i neki seljak na pomani?
Nužnosti, protivurečnosti, masa skroba
epohe. Sve je to za nju bilo potaman.
Počistila je metlom kneževe, atamane,
proroke, sujeverje i veru, proročišta. - Šaman
je možda poneki slučajno preživeo, ko čovek
snežni. Ne kaluđer, ni bogomoljac.
Šaman se povukao u staro i odbačeno,
gde nema naftalina, ne kao moljac.
Moljac je štetočina; jer od starog novo
ne pravi. Šaman se prerušio, kao Homoljac,
oko Poklada, kao bradorac, da suzbije
pokondirene tikve, neznalice, da zašilji kolac
kojim se pobesnela avet, morija, adaktira.
Tajno drevno znanje - to je dragocen dar,
kojim se talog vekova, kao šljunkom spira.
Gde je taj prvobitni elan, žar?
Sunce koje se rađa, zna. Svetlost i šaman,
kome je dato da sjaj izdvoji, da ga spase tame.
Da joj se približi mimikrijom moći,
ume,u snu naslonivši glavu na njeno rame.
Napuštam zverinjak i leglo strave,
uvek kad pustim da me vode šaman i predvečerje.
Sledim svice i fazane, mravinjake, mrave,
rastvarajući se u suton, u bezmerje.
Ne vara se tako lako šamanov duh
pronicljivi, drevni: začas umakne sa robije.
Prepozna odmah njegov istančani sluh
akorde harmonije i ukus ksenofobije.
Zato se živi i zato mre, izgubljena srebrna maglo,
nauko drevna : ti jedina ne varaš!
Rađala si se vekovima a nestala naglo.
Uobraziljo, ti mene, a ne ja tebe, stvaraš!
Ti još jedina umeš da iskreno razgovaraš
u ovo gluvo doba makar i na dnu groba.
Makar sa trećim petlovima. Ili duhovima.
Vampirski spisak ne nosi šaman, majčina utroba.
Sveden je davno sa ovim i minulim vekovima bilans.
Zna šaman, potvrđuju drevne melodije,
i sluti neka rusalja, kad oko Trojice padne u trans.
Novo nije novo. Drevno i zaboravljeno je najnovije.
Šamane, ti si nama - zašto bi krili?
-neophodan, kao lek, već dugo, blizak i drag.
Iz tebe , čekamo, da se zaboravljena nauka, ispili.
Jer Novu nauku propoveda Lažov, vrag.
Šamane, tvoja je verenica Šeherezada.
Tvoj je otac bršljan, raščerečeni Dionis.
Titrava lepota koja nema ime na horizontu
svitanje i pred zalazak, tvoj je rukopis! (...)
Tamo gde je Sloboda, ko ljubav, ugušena,
vlada muk mrtvih, hod praznih leta.
Tamo je svaka sreća i nada srušena.
Urođenički samoubilački poriv, izvan sveta,
ko bumbar zuji, kao roj trutova,
mami ne na pir, na svadbu matice,
sam sebe jede. Snopićem vrbovih prutova,
valjalo bi ga isprašiti; zgaziti kao bube - zlatice.
Život i sudbina mogu biti divni
ako su ljubavlju nesebičnom i razumom ispunjeni.
Srbi nemaju razloga ni na koga da budu kivni,
do na anhronizme kojima su napunjeni,
i na podvale, podmetačine, kao lutke strugotinom.
Istina je lekovita, iako je daleko od mnogih.
Ne umiru toliki naprečac otrovani vinom,
strihinom,već obuzeti najgorom varijantom, zamkom ubogih.
Šta su tri decenije , ili pet?!
Epoha je već strpala u mračne furgone
otpatke svoje. Kakav će biti svet
2003. - će? Ne pitaj - kurtone,
korisne pesnike, karijeriste, već bivše!
Kult smrti i propadanja ovde ima svoje žrece,
sveštenike, provodadžije, ližisahane.
Biće lov u mutnom. Proglasiće za svece
bezbožnike i doušnike. Ne bojim se smrti
i radujem se što ću nestati pre sumraka
drugog milenijuma i nametnog veka.
Ne može se zaustaviti beskrajna traka
vremena! Velike zmije proždiru manje.
Vampiri vampirima piju krv.
Ovo veliko i nikada okresano drvo
što zaklanja sunce već podgriza crv.
Zaklonilo je svojom krošnjom, senkama
i surovošću uniformi i sila plurala
predivne pesnike, esejiste, prave svece,
okrvavivši i snežne vrhove Urala.
Niko još nije napisao povest pravu
o političkoj torturi, policiji.
Ortodoksija, crkvena ili ideološka,
mafijaška, nema samo sedište na Siciliji.
Na onom svetu će, svoje najbolje pesme, možda,
napisati tzv. najbolji pesnici Epohe Trikova.
Kad bude pušten duh iz boce, svedok krikova,
i kad rulja i fukara iznedri svoga "vožda".
Kroz šume vekova se probilo, kroz
ključaonicu poslednjeg veka, po Usudovoj volji,
saznanje, koje uvek kasni kao voz.
Svet će propasti, ne postane li bolji.
Kad se budu sabirali vekovi,
sabraće i ovaj, njegove poslednje decenije;
zlato i pepeo Balkana, groblja Kelta,
šarene priče rulje, besnilo neurastenije.
Oktobar na izmaku, parovi u parku,
ne ubijaj divne prizore, javorovo zlato.
Jesen je lepa kao proleće. Mladu Parku
videh kako silazi iz voza, devu nepoznatu.
Padaj, opadaj lišće, kao akordi iz sna.
Društvo mi pravi Betoven,
dok se podižu mehurovi bara, sa dna.
Kupačice gole iza rakita imaju ten
od koga zastaje , ko od vila, dah.
O, bezmerno, slapu hmelja, padaj, padaj.
Iza groba prestaje svaki strah.
Večnost počinje ovde, draga! Fraj
kad lišće treperi na vetru, znaj,
jače, još jače dunuše iz podsvesti
kroz tonove nikad zabeležene pomirenje
Starog i Novog, preuranjene Vesti.
Ponekad kad zadrhti iva, klen,
oskorušaili belja od snega na bregu breza:
kao da je Bog ušao u moje srce;
prožme me neopisiva jeza.
Ne srce, tren, otvara večnosti duša
vrata u mom biću zabravljena, nepoznata.
Lovi smisao budućeg biće dok uvo sluša
kako se rascetava šeboj ili lepa kata.
Poželite li da vidite rajski vrt
ili najlepši krajolik na svetu, tih,
popnite se na vrh Jelenjske stene,
i skočite odozgo u provaliju, stih.
Svaki je stih riznica iskustva.
Onaj ko je lud, imaće svoje mitnice.
Smrt je žirant bitnim pesnicima.
Za ljubav prema domu, priupitaj skitnice.
Jovanka Broz, Tito, Nikson i njegova
supruga na balkonu Bele kuće.
Moja je zemlja slama Alajbegova.
Umire polako; i kad umre, vaskrsnuće?
Opštinski doušnik u civiluima dugačak,
bogme, dobar nos.
Pritajen je i budan uvek,
kao u šipražju crni kos.
Narod je dobio što je sanjao :
hleba i igara! - Zapadni krediti
doneše blagostanje. Decenijama je ganjao
kozu i domaćina, Antibog. Pobediti
sebe narod nikad neće dok olako
i na tuđ račun loče, ždere.
Zažmuri, zaboravi, uzmi sve što
možeš! Ordenje i zlatne tabakere.
Zapadnu demokratiju čuvaju puške
diktature, u kojoj : miš beli sreću deli.
U vilama otetim su se miševi i kućni duhovi sreli.
Ratni veterani su gnjili kao kruške.
Ovde je ponos iščezao, kao seme konoplje.
Seljaci postaše polutani, a vetreuške
-sinovi i unuci gazda, trgovaca, bankara.
Građani - kišne gliste, belouške.
Kakav je to gnusan soj! Kakvo zlo vreba
iz gomile ruke nevine, krhkije od stakla!
Siti su već mrtvi : šta im više treba?
Da li ih je ikad Istina dotakla?
Brdske koze postadoše utovljene svinje.
Trbušine, pustiše. Magarci kamenjara.
To su sve dični preci Nove Pustinje.
Otrov guja kojim se razara
duh u mladićima drukčijim, nepokornim.
Duh lelujav kao plamen sveće, što se lako gasi.
Kepeci - pesnici, čuvene televizijske vedete,
sole pamet, raširivši se, kao na pomanama Vlasi.
Duh u malim crkvama u brdima titra;
duh što razvaline noću obasjava, kao svici.
Dolazi sporo smrt, sazrevajući kao jabuke.
Oglasiše se, ne kao car, fanfarama, u prestonici,
već Bogu iza leđa, gde se niko i ne nada, u zagubici.
Čujem kako govore budući mrtvaci. Sve je bliže
ono neizbežno. Ne penje se uz spirale uma.
Govor trbuhozboraca. Ko daždevnjak gmiže.
Oprosti svima, živima i mrtvima, najbližima,
ocu, majci, braći, sestrama, draganama, svima,
ako možeš! Sve ih je povukla i gurnula
u nesreću inercija, u zagrljaj najgorima.
Lideri mira su fariseji, okrečeni grobovi.
Onima kojima su usta puna slobode,
nisu potrebni slobodni građani, već robovi.
Svako krdo, ne zaboravi, najrogatiji predvode.
Sloboda je dugovečnija od svih vođa, tirana.
Ja ću umreti ne dočekavši da se oglasi ovo
što se polako valja iza devet gora. Pirana
jato nije, ni jesen patrijarha. Ni oko paunovo.
Uštrojili su nas, kao pionire. Čim opkaljam, ne kažem
istinu o onom što se ovde i tamo zbiva.
Sve se dublje povlači što se u mom srcu skriva.
Lažem, i kad mi ne pada na pamet da lažem.
Kad umrem, najbrže će se rastvoriti laž.
Čak i ona koju su mi ko zna kad uterali u kosti.
Filozofija podvale. Privremeno zabranjeni "Vidici".
Retorika feljtona. Ateistička jevanđelja. Opakosti.
Video sam kako završavaju ljudi časni.
I znam da mnogo duže poživeše ubice, dželati.
Smederevsko srbovanje uz meze, čašicu i muziku
greh je koji mora opštinskom komitetu da se plati.
Lakrdija nacionalna i svetska, dok ne pomru,
svi tetovirani robijaši, potrajaće ogavna,
zamrznuvši energiju narodnu ogromnu,
datume i imena i dela vredna sećanja, slavna.
Nemoguć je dijalog između marksista i hričćana.
Iz starog panja pagana iznikao je mladar ćesara.
Prošlost ovde kasape prema potrebi,
i budućnost bi, po meri bivših šegrta, mesara.
Odreći se mnogo čega, to znači da si umetnik.
Istina nije , iako na nju liči, kao hidra.
Nikoga nije još pretvorila u sužnja, kamen.
Blizu šumovite obale nastanjuje se vidra;
njenim očima i instiktom kad bi mogao
pesnik, muzičar da, grubim zamasima, dočara
ambijent : krošnje oraha u jesen, pljuvačku rakitara,
čvorove i voćnu smolu šljiva, tugu salašara.
Gledajući u stvarnost, umetnici gledaju kroz velove
gde ona nije. Što vide, ne vide. To je
uvek nešto drugo, ne čak ni kopija.
Sasvim su drukčije ambicije - moje.
Dom vidrin je prirodna umetnost, ravna oblikovanju
vode. Nikada vidra neće da ispašta : slavu.
Biblioteka velikih romana je šuma mračna.
Dugo radije gledam, kako guske pasu travu.
Da se prava istina probije, ma gde,
ovde, u dubokoj provinciji, i u svetu, proćiće decenije.
To nije razlog da poklekneš, da popustiš,
da zaboraviš na sebe i svoj zadatak, Genije!
Svet je uspavan drogom, pićem, prazninom
,gozbom na daći Boga : sitošću tiranije.
Pučevi, reforme, obećanja pusta, bukvari
revolucionara, i druge nebrojane manije,
nikada neć}e prodreti u beskonačne nebeske sfere!
Ne pokušavaj da krugove Pakla, i Vek udav, shvatiš.
Ubij minotaura i kreni iz Lavirinta van :raduj se,
jer Bog te posla zato, ne da patiš!
Svaka se epoha rasprskava kao zvezde repatice.
Paprat je svedok bolji od panjeva, od utvrđenja
na visovima planina. Više govore snohvatice
o rasprskavanju jezgra, okova. Moć preobraženja
silazi s neba kao pljuskovi i sila uništenja.
Ne žalosti se što te usud sudbine potisnuo.
Sve je simbolično, i nešto drugo. Upitaj se:
U kakvo si me ovo obličje, Bože, utisnuo?
Zašto si za Me odabrao od svih vrtova
ovaj na kraju sveta, tužan, Getsimanski vrt?
U mir da uđem, skrušenost apostola da iskusim?
Suviše star za ljubav, suviše mlad za smrt.
Stigao sam na kraj, je li, tamo gde su Ušća?
Kroz usamljenost, strah, pristanište kloaka?
Život je pun neopisivih okuka i raskršća,
stranputica, čudovišta i ćorsokaka.
Život je istorija duha, njegovog tkanja -
duboki su njegovi rukavci i zalivi.
Talasaju se u njima čista osećanja.
Njihov titraj osvežava bolje no kivi.
Bujna su vrela grobova. Iz njih će šiknuti
gejziri, kao ruda iz bogatih rudnika.
Sve istine su sahranjene ovde. Ovde će niknuti
ponovo. Aristotel je lagao bludnika,
Aleksandra Velikog. Kao što i sada učeni
Meštra lažu, jer je naučen kao šegrt.
Umreće i gledaće svoju smrt.
Ovde jedinonešto može da promeni samo - Smrt.
Eh, eh, narugala bi se da može da me čuje
iz groba, uvek budna lokalna književna milicija.
Lepo je što sam umro anoniman daleko
od folklora epohe, kao prava tradicija.
Šta su u poređenju sa drevnim knjigama
sve te poeme, zbirke pripovedaka, nagrađeni romani,
vidi se tek iza groba. A za života možda
jeste naslutio i neki seljak na pomani?
Nužnosti, protivurečnosti, masa skroba
epohe. Sve je to za nju bilo potaman.
Počistila je metlom kneževe, atamane,
proroke, sujeverje i veru, proročišta. - Šaman
je možda poneki slučajno preživeo, ko čovek
snežni. Ne kaluđer, ni bogomoljac.
Šaman se povukao u staro i odbačeno,
gde nema naftalina, ne kao moljac.
Moljac je štetočina; jer od starog novo
ne pravi. Šaman se prerušio, kao Homoljac,
oko Poklada, kao bradorac, da suzbije
pokondirene tikve, neznalice, da zašilji kolac
kojim se pobesnela avet, morija, adaktira.
Tajno drevno znanje - to je dragocen dar,
kojim se talog vekova, kao šljunkom spira.
Gde je taj prvobitni elan, žar?
Sunce koje se rađa, zna. Svetlost i šaman,
kome je dato da sjaj izdvoji, da ga spase tame.
Da joj se približi mimikrijom moći,
ume,u snu naslonivši glavu na njeno rame.
Napuštam zverinjak i leglo strave,
uvek kad pustim da me vode šaman i predvečerje.
Sledim svice i fazane, mravinjake, mrave,
rastvarajući se u suton, u bezmerje.
Ne vara se tako lako šamanov duh
pronicljivi, drevni: začas umakne sa robije.
Prepozna odmah njegov istančani sluh
akorde harmonije i ukus ksenofobije.
Zato se živi i zato mre, izgubljena srebrna maglo,
nauko drevna : ti jedina ne varaš!
Rađala si se vekovima a nestala naglo.
Uobraziljo, ti mene, a ne ja tebe, stvaraš!
Ti još jedina umeš da iskreno razgovaraš
u ovo gluvo doba makar i na dnu groba.
Makar sa trećim petlovima. Ili duhovima.
Vampirski spisak ne nosi šaman, majčina utroba.
Sveden je davno sa ovim i minulim vekovima bilans.
Zna šaman, potvrđuju drevne melodije,
i sluti neka rusalja, kad oko Trojice padne u trans.
Novo nije novo. Drevno i zaboravljeno je najnovije.
Šamane, ti si nama - zašto bi krili?
-neophodan, kao lek, već dugo, blizak i drag.
Iz tebe , čekamo, da se zaboravljena nauka, ispili.
Jer Novu nauku propoveda Lažov, vrag.
Šamane, tvoja je verenica Šeherezada.
Tvoj je otac bršljan, raščerečeni Dionis.
Titrava lepota koja nema ime na horizontu
svitanje i pred zalazak, tvoj je rukopis! (...)
Miroslav LUKIĆ*
_______
* U knjizi 32. - DUG POGLED UNAZAD - Lukić objavljuje ( str. 8 - 12) ove redove :"Ne mogu poricati da me nesreća nije podstakla, međutim nisam se pretvorio u Filipa Senkovića.Trilogija HIPERBOREJCI je sve ; tragedija, roman, sinteza, povest kraja epohe Hokus - pokusa. (....)>>> Drugo, pregledano, izmenjeno i dopunjeno izdanje "Dnevnika za Senkovića" pojavljuje se posle duge, skoro dvadesetogodišnje pauze. Čini mi se da ovo drugo izdanje u celini predstavlja najbolji mogući uvod u drugi ciklus romana - da pokazuje ono što čini moj trostruki književni dar , knjigu u kojoj se ostvaruje moj specifični stil...Ova knjiga je, pored toga, i u književnoistorijskom smislu, dobra vrsta ogledala kako za piščeve vršnjake, tako i za ona dela koja su bila objavljivana pre dvadesetak godina i hvaljena kao prvorazredna, a koja je u međuvremenu progutao sasvim moćan i verovatno opravdan zaborav."Dnevnik za Senkovića" je izdržao probu vremena, a overen je i potvrđen rukom pisca koji je objavio još desetak romana, koji su jedan za drugim, potvrđivalni neprestani stvaralački rast i razvoj. (....) Prvi i poslednji moji romani, zahvaljjući strpljenju i stvaralačkom razvoju , stoje u neobičnoj, podsticajnoj srazmeri...Ovo drugo izdanje "Dnevnika za Senkovića" pojaviće se dvadesetak godina posle prvog. Pokojni su oni, koji su mi najviše pomogli da prvo izdanje uopšte izađe 1983. godine u 1500 primeraka : grafičar "Borbe" Momčilo Sujić, kojeg jedva da sam stigao da upoznam, i Miljana Vićentijević - Lukić ( + 1986), moja prva supruga. Preminuo je i jedan od prvih recenzenata ovog izdanja - prof. dr Živan Živković, neka im je laka zemlja. <>tim duhom je krštena ova pesma, na kraju drugog, prerađenog izdanja DNEVNIKA ZA SENKOVIĆA, uzbudljivijeg štiva i od Floberovog Novembra i Crnjanskovog Dnevnika o Čarnojeviću ( s kojim je prvo izdanje upoređivano pre dvadesetak godina)... - E. Bel. - Dim. Luk.
Нема коментара:
Постави коментар