Termin : "umetnost budućnosti" (016)

... (...) Taj termin "UMETNOST BUDUĆNOSTI" , koristi Vladimir Solovjov (v. u knj. SVETLOST SA ISTOKA, Beograd, Logos - Ortodos, 1995, str. 67). Solovjov je održao tri govora posvećena Dostojevskom, koji je u stvari, u ruskoj i svetskoj književnosti začetnik treće religiozne epohe stvaralaštva. Solovjovu se ( u predgovoru) činilo da se na Dostojevskog "ne može gledati samo kao na običnog romansijera, kao na talentovanog i umnog literatu. On je imao nešto više od toga, a to više je bilo nešto specifično njegovo, što objašnjava njegov uticaj na druge" (str. 64). U prvom govoru, Solovjov veli : " Pojavili su se žreci čiste umetnosti, za koje je savršenstvo umetničke forme postalo glavna stvar mimo svakog religioznog sadržaja. Dva proleća ove slobodne umetnosti (u klasičnom svetu i u novoj Evropi) bila su raskošna, ali ne i dugotrajna. Pred našim očima se završio procvat novoevropske umetnosti. Cvetovi opadaju, a plodovi su tek u zametku. Bilo bi nepravedno očekivati od zametka osobine zrelog ploda : te buduće osobine mogu se samo naslućivati. Upravo se ovako treba odnositi prema sadašnjem stanju u umetnosti i literaturi. Današnji umetnici ne mogu a i ne žele da služe čistoj lepoti, da stvaraju savršene forme; oni traže sadržaj. Ali, tuđi ranijem, religioznom sadržaju umetnosti, oni se u potpunosti okreću tekućoj stvarnosti i stavljaju sebe u odnosu na nju u dvostruko zavistan položaj : prvo, oni se trude da ropski kopiraju pojave te stvarnosti, a drugo, nastoje da isto tako ropski služe aktuelnim temama, da udovolje društvenom raspoloženju u datom trenutku, da propovedaju opšteprihvaćeni moral, verujući da će tako učiniti umetnost korisnom" (isto, str. 65). Mnogi umetnici u bezuspešnoj TRCI SA REALNIM POJEDINOSTIMA gube PRAVU REALNOST CELINE, tako da se u XX veku pojavilo tušta i tma slabih umetničkih dela koja su imala najbolje namere. Solovjov ne rasipa svoje snage na osudu savremenog stanja u umetnosti i njenih vladajućih pravaca. On daje nepobitnu sliku faktičkog stanja: " Opšte opadanje stvaralaštva i pojedinačni napadi na ideju o lepom padaju, svakako, u oči, međutim, bezuslovna osuda svega toga bila bi ipak nepravedna. U toj gruboj i prizemnoj savremenoj umetnosti, pod tim dvojakim obeležjem ropstva krije se zaloga Božanske veličine. Zahtevi savremene realnosti i neposredne koristi od umetnosti besmisleni u svojoj sadašnjoj gruboj i primitivnoj primeni, nagoveštavaju, ipak, jednu uzvišenu i duboko istinitu ideju o umetnosti, do koje još nisu stigli predstavnici i tumači čiste umetnosti. Ne zadovoljavajući se lepotom forme, savremeni umetnici nastoje, viče ili manje svesno, da umetnost bude realna sila, koja ozaruje i preporađa ceo čovečiji svet. Ranija umetnost je odvlačila čoveka od mraka i mržnje koje vladaju u svetu, ona ga je vukla u svoje mirne visine i zabavljala svojim vedrim likovima; sadašnja umetnost, naprotiv, uvlači čoveka u mrak i životnu zlobu, s ponekad nejasnom željom da prosvetli taj mrak i umiri tu zlobu. Ali, kako da umetnost dođe do te prosvetljujuće i preporađajuće sile? Ako umetnost ne treba da se ograničava na odvlačenje čoveka od zlog života, već treba da taj okrutni život poboljša, onda taj veliki cilj ne može da bude dostignut običnim reprodukovanjem stvarnosti. Prikazivati još ne znači preobražavati, a izobličavanje još nije popravljanje. Čista umetnost je podizala čoveka iznad zemlje, ona ga je uznosila na olimpijske visine; nova umetnost se vraća na zemlju s ljubavlju i saosećanjem, ali ne zato da bi zaronila u mrak i mržnju zemaljskog života, jer za to nije potrebna nikakva umetnost, već da bi iscelila i obnovila ovaj život. Za ovo treba biti pričastan i blizak zemlji, treba imati ljubavi i saosećanja za nju, ali i nešto više od toga. Da bi se snažno delovalo na zemlju, da bi se ona preusmerila i obnovila, neophodno je privući i priključiti zemlji nezemaljske sile. Umetnost, koja se osamostalila i odvojila od religije, dužna je da stupi s njom u novu slobodnu vezu. Umetnici i pesnici treba ponovo da postanu žreci i proroci, ali u drugom, još važnijem i uzvišenijem smislu : neće samo religiozna ideja vladati njima, već će i oni sami vladati njome i svesno upravljati njenim zemaljskim otelotvorenjima. Umetnost budućnosti, koja će se sama posle dugih iskušenja vratiti religiji, više neće biti ona prvobitna umetnost, koja se nije odvajala od religije.
I pored ( po svemu sudeći) antireligioznog karaktera savremene umetnosti, pronicljiv pogled će umeti da u njoj uoči nejasne crte buduće religiozne umetnosti, i to upravo u dvostrukoj težnji - u težnji da potpuno ovaploti ideju u najsitnijim materijalnim pojedinostima do njenog gotovo potpunog stapanja s tekućom stvarnošću i u težnji da istovremeno utiče na stvarni život, popravljajući ga i poboljšavajući, u skladu sa određenim idealnim normama..." (isto, str. 66 - 67).

Savatije Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.Mit i metafora.
Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 49,50