M. Lukić - kao pisac-kritičar, i urednik (056)

....Pored Almanaha za živu tradiciju, književnost i alhemiju, Lukić je kao osnivač, izdavač i urednik pokrenuo i časopis ZAVETINE; raznovrstan, različit od svih drugih časopisa. Taj književni mesečnik nije čamac koji je strah priterao obali; koncepcija njegova na trbuhu ne stoji i ne hodi. To je časopis čija koža blista, kao nova, zmijska; ne širi strah, ni teoriju nemorala savremene oficijelne srpske književnosti i kritike.
Urednik je, kao pisac, progutao sve knjige i eksperimente srpske oficijelne literature i kritike, uhvatili su ga grčevi od nje, i on je našao lek od svoje i bolesti javne epohe i veka, objavljujući časopis, u kojem nema onih književnih pijavica što su se pripile uz trbuh zemlje, te sisaju krv i otrov iz nje. To je zaista nov časopis, nezavistan doslovno, najizrazitija tribina srpskog neoficijalizma, za koji se traži jedan ceo urednički život. Ceo život urednika i saradnika traži se kao cena, da bi se zavesa pridigla sa velike tajne, makar u početku samo toliko da se ispod nje može provući jedno vlakno svetlosti...

Velika većina srpskih književnih časopisa, poslednjih decenija i godina, morala je odbiti ovog pisca, sa svim njihovim porocima, o kojima niko ni da zucne, o porocima i neistinama koji ne fermaju logičnost i istinitost. Kao bela navlaka oko, tako su zaslepljene duše mnogih savremenih časopisa. Ni jednu pčelu ne mogu privući k sebi, samo bumbare, i bumbare i stršljenove, a kamo li vasionu i sveistinu.
ZAVETINE je pokrenuo vidoviti usamljenik, jer vidovitost raste kod usamljenika, koji mogu da gledaju u daljinu. A ovaj pesnik je od najranijih dana upirao svoj pogled prema bregovima, preko bregova...
Časopisi književni nisu postizali cilj : tapkali su, tapkali, tapkali; pipkali su, pipkali, pipkali; delili su i razlagali; merili su i premeravali, brojili, dok im hrpa stvari nije prepunila korice i dušu, kao gomila peska, stvarajući iluziju sigurnosti za milione mozgova nojeva. Sami su sebe osudili i ne treba niko drugi da im sudi; Lukić je to, kao čovek i urednik uvideo. Ništa ne postoji bez Boga i s pogledom na Svečoveka, Sveprostor i Svevreme - tome su okrenute ZAVETINE. I časopis i njegov urednik ne zanose se Evropom i njenom gordošću i naukom, jer je Evropa i Zapad izbacila Svečoveka kao roba, i odavno je počela robovati samo svojoj misli i svojim preteranim ambicijama. Evropa je bila most iz varvarstva nekulturnog u varvarstvo kulturno; a ZAVETINE objavljuju rušenje toga mosta, i slika dva vremena i dva toka koji su postali jedan, nezreo i truo, što previre u buretu kao komina. Evropa je sagradila palate lisicama i vukovima, a Svečoveka ostavila bez krova, i neke male narode da umiru decenijama usred suše bez i jednog krčaga vode. ZAVETINE prizivaju neku Treću Evropu, i Treću religioznu epohu stvaralaštva... ZAVETINE vraćaju izgubljeni duh, izgubljeno zdravlje. Žigošu književno gurmanstvo, književnu i svaku drugu perfidnost. Već prvi dvobroji ovog časopisa bili su blagotvorni kao prolećni pljuskovi. Nema u ZAVETINAMA Doktora Duha, jer je bankrotirao. Ni Doktora Krv, on je privukao sebi svoje pacijente. ZAVETINE su došle iz duha, i samo iz duha, u kome ključa zdravlje...Kroz koju godinu, dve, kada iza nas budu bili tridesetak brojeva ZAVETINA, moći će se videti koliko je sve bilo smešno i lakrdijaški zamišljeno u tom svetu, i književnosti, i časopisa, gde je sve što je bilo dohvaćeno rukom bilo inficirano "balkanskim sindromom"...

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 192 - 194