Kako je Miroslav Lukić - i zašto - postao Pepeljuga srpske poezije? (g) (022)

(...) Lukić je pesnik koji je u stanju da stvara poeziju od svega što mu se nađe pod rukom; od otpada i oblaka, od šljunka i od tišine, od snega i od vatre; od okoline; astrologije i religije. Činilo se, dok sam ponovo itao RAJSKU SVEĆU, da je Lukić morao sve da zapiše, pa i svakodnevnu šljaku; po tome on podseća na Silviju Plat; međutim, Lukić je svakako značajniji pesnik , napisao je više (ne samo pesama! i ne bilo kakvih!) i imao je poželjniji stvaralački razvoj. Silvija Plat, recimo, ima pesmu SVI NAŠI MRTVI; pesnikinja polazi od jednog sarkofaga iz četvrtog veka nove ere ( u Arheološkom muzeju u Kembridžu), koji sadrži kosture žene, miša i rovke; pesnikinja razmišlja o "ovoj drevnoj muzejskoj gospi" kojoj društvo prave " Mošti miša i rovke / Što tovljahu se dan ceo koskom njenog gležnja", osećajući : "Svi naši mili davno pomrli : vraćaju se / Ipak, oni, ubrzo, / Ubrzo : bilo da je bdenje, venčanje, / Porođaj ili porodično roštiljanje : / Svaki dodir, ukus, miris / Tim izgnanicima odgovara da dolebde domu / I utočištu : prisvajajući fotelju // Između tika / I taka časovnika, sve dok se mi ne uputimo, / Svaki od nas Guliver s ukrštenim kostima pod lobanjom / Prorešetan duhovima, da počivamo / Zamandaljeni s njima, puštajući koren dok se kolevke ljuljaju". Lukić ima nekoliko pesama o mrtvima, vrednim spomena ( zar njegov izuzetni roman LITURGIJA nije u celini posvećen pokojnicima kojih više nema?) ; a u samoj knjizi RUSALJ postoji i izvanredna Lukićeva pesma posvećena njegovoj tragično nastradaloj supruzi pod prilično sumnjivim okolnostima.
I englesko - američku pokojnu pesnikinju, i Lukića, vodi isti duh, duh nespokoja; oni znaju - ili barem to Lukić izričito zna - da je umetnost mahagonija, ona umenost stvari koje su nadživele svoje majstore i sopstvenike; njih ne zanima IZUZETNOST (svojstvo đavola). Plat se u pesmi TRI ŽENE pita : Zar je toliko teško Duhu da začne lice, usta? Lukić se u knjizi RUSALJ sučoio ne samo sa Praznikom Duhova, već i sa fenomenom onog drugog sveta, onostranog, ne pokušavajući da u ljubavi bude slep, kao većina žena : ovaj pesnik je tražio, dugo tražio i našao pored drevnog lica naroda boje daljina i zaborava, muziku i tren u kome se Vreme slama, veliko potonulo more starobalkanskog nasleđa, kolevke misterija i Androgina, istu patnju, tugu, nevinost i radost i sveobuhvatnost koja ima dalekosežnu tvorilačku moć...

(...) Što o ovom pesniku nema valjanijih tekstova, to može biti iz nekoliko razloga : prvo, nema ih, jer njihovo pojavljivanje guše sebičnost i sujeta ( i kritičara i pesnika); drugo, to pesništvo još uvek tavori, saterano u geto malih tiraža, drugim rečima nedovoljno je poznato i dostupno; treće - koliko danas u zemlji u kojoj živi i radi Lukić ima zaista valjanih i kompetentnih poznavalaca i analitiara Treće religiozne epohe stvaralaštva? To što se dešava, poslednjih nekoliko godina, sa Miroslavom Lukićem, prvenstveno kao sa pesnikom, pripada mitu, tj. opisano je u široko rasprostranjenoj bajci o Pepeljugi!
U srpskoj književnosti su se, u poslednjih četvrt veka, urednici, kritičari, izdavači, štampa kladili , da tako kažemo, na pogrešne "prinčeve", "džokere" i adute, "izabranike" i "štićenike", smetnuvši sa uma stakleno zvono kulture i književnosti pod kojim su svi i na oku, protežirajući grubi realizam savremene umetnosti i stvarajući tvrdu maćehinsku opnu, koju je samo mogla razbiti sudbina, drukčiji stvaralački razvoj i možda Bog.
Tako je jedan od bitnih srpskih pesnika, Miroslav Lukić, postao Pepeljuga srpske poezije.

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.

Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.

str. 51,52 -53