...Ono što zanosi u Lukićevom romanu LITURGIJA nije faktografija, već njeno prevazilaženje, ostvarivano raznim sredstvima, pre svih legendama, predanjem, poezijom.
Lukić nije beležio ono što današnjici odgovara da bude zabeleženo, pisac je želeo da pronikne u mutnu prošlost i tragičnu istoriju, nisu ga zanimale konstrukcije i obične laži, već istina. Jer Lukić je od onih naših ređih pisaca koji znaju da je vreme u zaveri sa smrću, da je istorija, pa dakle i vreme mišolovka, da istoriju ne vidimo dobro, jer nam je okrenuta leđima. Pisao je knjigu kako bi se gledao sa istorijom lice u lice.
Jedan od glavnih naloga knjige LITURGIJA je "AMANET : da se ova Knjiga, i ono što je u njoj zapisano, uva kao oi u glavi, prenosi sa kolena na koleno, i dopisuje onim što je istinito i Bogu ugodno" (str. 42). To je jedan od najviših zahteva koje jedan pisac može postaviti sebi, a Lukić ga je i - ispunio.
Zbog toga će ova knjiga imati više izdanja kroz vreme. I biće u pravu oni naši uticajni izdavači koji to na vreme shvate, i ne samo izdavači, već i svi oni koji mogu da pomognu , da se ova knjiga raširi po našem narodu, ali i preko granica našega zavičaja, jezika i naroda. Jer ona izvire iz onog našeg , kako bi Popa rekao, srpskog rudnika dijamanata. Ona je ogledalo naše tragične sudbine kroz vekove, tapija o našem postojanju. Ona je pisana i izbačena ne pod bujnim mlazom mutnoga vrela nacionalizma, već svečoveanskim naporom jednog pravoslavnog Srbina, koji zna ono što Evropa nije htela i neće da zna : ono što se traži u tragediji, može se postignuti u Liturgiji. Pišući o smislu Kosovskog Zaveta, Lukić citira reči jednog od najumnijih Srba:
"Kad smo se borili za Krst, i oekivali Slobodu od Boga kao dar za borbu za Krst, tada nam je dolazilo voskresenije. Teški krst robovanja sijao bi se kao sunce a sloboda bi davala toplotu kao sunani zraci. Tada smo znali da smo od Boga pomilovani i da je Krst Hristov pobedio neastive vrage naše i da je došla od Boga darovana a od nas žuđena sloboda. A kad bi se aša opet prevrnula, pa Krst potamnio a sloboda pobegla od nas, tada smo znali, da nas Bog za grehe naše kažnjava i da je tuđinska tiranija zagospodarila nad nama. (...) Nema naroda u svetu koji je tako prosto i jasno znao da objasni sve što ga snađe, bilo dobro ili zlo, kao što je srpski narod a to je zbog toga što nijedan narod osim srpskoga nema jedno takvo pozitivno i jasno geslo : Za Krst asni i slobodu zlatnu, koje bi bilo merilo svih događanja i svih zbivanja" (str. 72). LITURGIJA se može čitati i kao vanredna knjiga o slobodi.
Tim više, što ju je napisao pisac, strpljiv do ludila, i čovek koji se nije moralno kompromitovao. Ova knjiga je bila spremljena za štampu pre deset godina, ali nije onda objavljena jer se nekima inilo da dira u "tabu" teme, objavljena je sa velikim "zakašnjenjem", ali pri tom nije ništa izgubila od svoga sjaja. I običan italac može videti, pročitavši je, da je to knjiga sinteze i sveznačenja. To je knjiga u kojoj su "sadržane" sve druge knjige, svi oni romani objavljivani poslednjih decenija, pa i ove godine. Ono što su "glavne teme" kod tih savremenih romana naših srpskih pisaca, u LITURGIJI su samo nezaboravne epizode. To je knjiga, kao ni jedna druga u srpskoj književnosti, prožeta duhom sabornosti, tragike i pomirenja, ne jeftinog uplitanja u dnevnu politiku...
Lukić nije beležio ono što današnjici odgovara da bude zabeleženo, pisac je želeo da pronikne u mutnu prošlost i tragičnu istoriju, nisu ga zanimale konstrukcije i obične laži, već istina. Jer Lukić je od onih naših ređih pisaca koji znaju da je vreme u zaveri sa smrću, da je istorija, pa dakle i vreme mišolovka, da istoriju ne vidimo dobro, jer nam je okrenuta leđima. Pisao je knjigu kako bi se gledao sa istorijom lice u lice.
Jedan od glavnih naloga knjige LITURGIJA je "AMANET : da se ova Knjiga, i ono što je u njoj zapisano, uva kao oi u glavi, prenosi sa kolena na koleno, i dopisuje onim što je istinito i Bogu ugodno" (str. 42). To je jedan od najviših zahteva koje jedan pisac može postaviti sebi, a Lukić ga je i - ispunio.
Zbog toga će ova knjiga imati više izdanja kroz vreme. I biće u pravu oni naši uticajni izdavači koji to na vreme shvate, i ne samo izdavači, već i svi oni koji mogu da pomognu , da se ova knjiga raširi po našem narodu, ali i preko granica našega zavičaja, jezika i naroda. Jer ona izvire iz onog našeg , kako bi Popa rekao, srpskog rudnika dijamanata. Ona je ogledalo naše tragične sudbine kroz vekove, tapija o našem postojanju. Ona je pisana i izbačena ne pod bujnim mlazom mutnoga vrela nacionalizma, već svečoveanskim naporom jednog pravoslavnog Srbina, koji zna ono što Evropa nije htela i neće da zna : ono što se traži u tragediji, može se postignuti u Liturgiji. Pišući o smislu Kosovskog Zaveta, Lukić citira reči jednog od najumnijih Srba:
"Kad smo se borili za Krst, i oekivali Slobodu od Boga kao dar za borbu za Krst, tada nam je dolazilo voskresenije. Teški krst robovanja sijao bi se kao sunce a sloboda bi davala toplotu kao sunani zraci. Tada smo znali da smo od Boga pomilovani i da je Krst Hristov pobedio neastive vrage naše i da je došla od Boga darovana a od nas žuđena sloboda. A kad bi se aša opet prevrnula, pa Krst potamnio a sloboda pobegla od nas, tada smo znali, da nas Bog za grehe naše kažnjava i da je tuđinska tiranija zagospodarila nad nama. (...) Nema naroda u svetu koji je tako prosto i jasno znao da objasni sve što ga snađe, bilo dobro ili zlo, kao što je srpski narod a to je zbog toga što nijedan narod osim srpskoga nema jedno takvo pozitivno i jasno geslo : Za Krst asni i slobodu zlatnu, koje bi bilo merilo svih događanja i svih zbivanja" (str. 72). LITURGIJA se može čitati i kao vanredna knjiga o slobodi.
Tim više, što ju je napisao pisac, strpljiv do ludila, i čovek koji se nije moralno kompromitovao. Ova knjiga je bila spremljena za štampu pre deset godina, ali nije onda objavljena jer se nekima inilo da dira u "tabu" teme, objavljena je sa velikim "zakašnjenjem", ali pri tom nije ništa izgubila od svoga sjaja. I običan italac može videti, pročitavši je, da je to knjiga sinteze i sveznačenja. To je knjiga u kojoj su "sadržane" sve druge knjige, svi oni romani objavljivani poslednjih decenija, pa i ove godine. Ono što su "glavne teme" kod tih savremenih romana naših srpskih pisaca, u LITURGIJI su samo nezaboravne epizode. To je knjiga, kao ni jedna druga u srpskoj književnosti, prožeta duhom sabornosti, tragike i pomirenja, ne jeftinog uplitanja u dnevnu politiku...
B. Cerović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 145 - 146
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 145 - 146
Нема коментара:
Постави коментар