Lukić je, dakle, našao duhovni centar; ali je tome mnogo toga prethodilo...
U knjizi VRATA ZVIŽDA, koju je objavio o svom ruvu i kruvu Lukićev mlađi brat, Aleksandar, postoji ciklus Kompleks SPAOSOVO, koji se na prvi pogled može shvatiti i doslovno, kao program i predlog za stvaranje jednog stožera starobalkanskog nasleđa, ali koji je u stvari više od toga : žudnja za duhovnim centrom, koji nije samo u zemlji i na zemlji, kao što nije samo na nebu i na nebesima. To je žiža gde se dve linije duhovnog i materijalnog seku i sučeljavaju.
To je mesto gde se dolazi do tvoračkog i kosmičkog.
Lukić je, dakle, našao duhovni centar; ali je tome mnogo toga prethodilo. Pre svega, jasna i nepotkupljiva svest o vremenu i vekovima, devetnaestom i dvadesetom veku.
"Devetnaesti vek je bio u ropcu, kako s pravom piše B. Lazarević. Niče i Dostojevski su mu pevali opelo. Duh je bio umoran, izuzev u pozitivizmu i istraživanju mesa i sve se bilo pretvorilo u pustinju. Dvadeseti je vek otišao i dalje : pustoš pustinje i zadah lešine. Hrabre i životodavne ideje nema. Jako je samo dalje nastupanje rušilačkih snaga i uvereni ali i umorni krici većih duhova koji pozivaju u pomoć. Materijalizam i pozitivizam su zatrpali ljude, kao što su se nekad ljudi udavili u nebu" (isto, str. 46).
Lukić je, dakle, našao duhovni centar; ali je tome mnogo toga prethodilo. Pre svega, jasna i nepotkupljiva svest o vremenu i vekovima, devetnaestom i dvadesetom veku.
"Devetnaesti vek je bio u ropcu, kako s pravom piše B. Lazarević. Niče i Dostojevski su mu pevali opelo. Duh je bio umoran, izuzev u pozitivizmu i istraživanju mesa i sve se bilo pretvorilo u pustinju. Dvadeseti je vek otišao i dalje : pustoš pustinje i zadah lešine. Hrabre i životodavne ideje nema. Jako je samo dalje nastupanje rušilačkih snaga i uvereni ali i umorni krici većih duhova koji pozivaju u pomoć. Materijalizam i pozitivizam su zatrpali ljude, kao što su se nekad ljudi udavili u nebu" (isto, str. 46).
Osnovni cilj knjige Rusalj je nešto o čemu se jedva može govoriti, posvećivanje u saznavanje Tajne. ... Miroslav Lukić spada u one pesnike kojima nije cilj samoubistvo sveta, i bolesno i dekadentno potvrđivanje aktuelne ličnosti na račun napora svih vekova.
Lukič je od onih pesnika koji respektuju nekoliko hiljada godina azijskog paganizma i dve hiljade godina istočno - zapadnog hrišćanstva, koji su doneli nešto novo, ono najviše što je izvučeno iz nepoznatoga, večnoga i besmrtnoga. Lukić je vezan sa hiljadu veza za napore sve prošlosti. Vezan je za riznice starobalkanskog nasleđa i druge staroevropske misterijske religije, filosofije i pravoslavlje. Vezan je za energije koje su strujale i koje još uvek struje: nijedna ne treba da potone u pesak.
Pesnik se okrenuo dobro i duboko natrag, pri tom je stao na sve što je solidno sazdano i pogledao napred, jer konačno život je bio oduvek isti, i nekima je, u njegovom večitom strujanju, dato da nađu bitno, nepromenljivo i večno. Lukić ne traži nadčoveka, prahrišćanstvo, neohrišćanstvo, evroazijske žive tradicije, već nadnacionalno, nadracionalno i sintezu. Lukić je tragao za kvascom budućeg raščenja ljudske misli u noći duše. Njegova poezija ne vodi šemi i lokalnom, čak i kada polazi od tzv. fenomena lokalnog. Lukić stremi onome što prikazuje i izražava celu ličnost...
Lukić nije odstranio kičmenu moždinu i velike konstante ličnosti i ušao u ono što je samo u toku, i samo u toku jednog i jedinog ja. Iako se nekome može učiniti da su ga izbacili sumorni istorijski događaji u njegovoj zemlji i na Balkanu poslednje decenije drugog milenijuma, on ne govori kao nadrealisti iz podsvesnog i nadsvesnog, iz snova, hipnoze, orijaških obreda i stihije, već iz središta svoje ličnosti. On jednim jedinim ključem otvara brave apsolutnoga; ne ide po ivici ličnosti i samo po njenom "podzemlju", jer je sit toga junačenja kojim se nije smelo da ulazi u pravo saznanje...
U mraku, magli i zaglušju živelo se bezmalo poslednjih pet decenija drugoga milenijuma, Lukić izlazi i izašao je iz svega toga, i ako postoji nekakvo božanstvo koje ga vodi, njegov atribut je svakako Nezavisnost.
To je ono sa čime on može da pokaže u najvećem stepenu svoju nepokornost, svoju istinsku i strašnu slobodu. U tom smislu, ovaj pesnik je koliko srpski i balkanski, toliko i još više evropski i svetski. RUSALJ je knjiga - duboko sam uveren u to - sa kojom će pesnik Lukić steći evropsku i svetsku slavu: zbog toga je i odabrana među svim mogućim knjigama ispevanim na srpskom jeziku u poslednja dva veka, jer je izraz veličine, stvarne veličine genijalnog pobunjenika protiv robovanja prirodi. Ono mitološko i možda lokalno i obredno u knjizi Rusalj, faktografsko i prirodno samo je materijal, polazna osnova. Najveći trenuci sukoba između prirode i čoveka, u ovoj knjizi su preobraženi. Pesnik Lukić je, kao dahije iz jedne narodne pesme, uhvatio prirodu u svoju tepsiju, i kao pravi zvezdočatac, stvara magije i čini. To je naprosto bilo očigledno u njegovom romanu TRGOVCI SVETLOŠĆU, ali taj prelom tako uočljiv u ovoj knjizi, desio se pre, u nekoliko pesničkih knjiga RAJSKE SVEĆE (Zmija čuvarkuća, Moara Parasita i CADIS. Posle svega). B. Lazarević je izrazio jednu sasvim tačnu misao o Leonardu Da Vinčiju, koga je "stvorila priroda da bi se on, u pobuni protiv tvorca, otpadio i stvarao "drugu prirodu". U tome iznenađenju i čudu leži cela lepota, u toj "pobedi" i savladanoj teškoći cela umetnost, i u tom zadovoljstvu i radosti zbog "pobede" sva estetičko - umetnička osećanja".
Isto se može reći i za Miroslava Lukića, pogotovu kada je reč o njegovoj raskošnoj knjizi RAJSKA SVEĆA, naravno, i za knjigu RUSALJ.
Pesnik se okrenuo dobro i duboko natrag, pri tom je stao na sve što je solidno sazdano i pogledao napred, jer konačno život je bio oduvek isti, i nekima je, u njegovom večitom strujanju, dato da nađu bitno, nepromenljivo i večno. Lukić ne traži nadčoveka, prahrišćanstvo, neohrišćanstvo, evroazijske žive tradicije, već nadnacionalno, nadracionalno i sintezu. Lukić je tragao za kvascom budućeg raščenja ljudske misli u noći duše. Njegova poezija ne vodi šemi i lokalnom, čak i kada polazi od tzv. fenomena lokalnog. Lukić stremi onome što prikazuje i izražava celu ličnost...
Lukić nije odstranio kičmenu moždinu i velike konstante ličnosti i ušao u ono što je samo u toku, i samo u toku jednog i jedinog ja. Iako se nekome može učiniti da su ga izbacili sumorni istorijski događaji u njegovoj zemlji i na Balkanu poslednje decenije drugog milenijuma, on ne govori kao nadrealisti iz podsvesnog i nadsvesnog, iz snova, hipnoze, orijaških obreda i stihije, već iz središta svoje ličnosti. On jednim jedinim ključem otvara brave apsolutnoga; ne ide po ivici ličnosti i samo po njenom "podzemlju", jer je sit toga junačenja kojim se nije smelo da ulazi u pravo saznanje...
U mraku, magli i zaglušju živelo se bezmalo poslednjih pet decenija drugoga milenijuma, Lukić izlazi i izašao je iz svega toga, i ako postoji nekakvo božanstvo koje ga vodi, njegov atribut je svakako Nezavisnost.
To je ono sa čime on može da pokaže u najvećem stepenu svoju nepokornost, svoju istinsku i strašnu slobodu. U tom smislu, ovaj pesnik je koliko srpski i balkanski, toliko i još više evropski i svetski. RUSALJ je knjiga - duboko sam uveren u to - sa kojom će pesnik Lukić steći evropsku i svetsku slavu: zbog toga je i odabrana među svim mogućim knjigama ispevanim na srpskom jeziku u poslednja dva veka, jer je izraz veličine, stvarne veličine genijalnog pobunjenika protiv robovanja prirodi. Ono mitološko i možda lokalno i obredno u knjizi Rusalj, faktografsko i prirodno samo je materijal, polazna osnova. Najveći trenuci sukoba između prirode i čoveka, u ovoj knjizi su preobraženi. Pesnik Lukić je, kao dahije iz jedne narodne pesme, uhvatio prirodu u svoju tepsiju, i kao pravi zvezdočatac, stvara magije i čini. To je naprosto bilo očigledno u njegovom romanu TRGOVCI SVETLOŠĆU, ali taj prelom tako uočljiv u ovoj knjizi, desio se pre, u nekoliko pesničkih knjiga RAJSKE SVEĆE (Zmija čuvarkuća, Moara Parasita i CADIS. Posle svega). B. Lazarević je izrazio jednu sasvim tačnu misao o Leonardu Da Vinčiju, koga je "stvorila priroda da bi se on, u pobuni protiv tvorca, otpadio i stvarao "drugu prirodu". U tome iznenađenju i čudu leži cela lepota, u toj "pobedi" i savladanoj teškoći cela umetnost, i u tom zadovoljstvu i radosti zbog "pobede" sva estetičko - umetnička osećanja".
Isto se može reći i za Miroslava Lukića, pogotovu kada je reč o njegovoj raskošnoj knjizi RAJSKA SVEĆA, naravno, i za knjigu RUSALJ.
(....)
Poznato je da vremena ruše sadržaje i predaju ih opravdanom i prirodnom zaboravu, i da je oblik, večniji od sadržaja, oblik brani umetnost i umetnike, velike umetnike.
(" Umetnost nije rasna niti narodna, klasna, niti verska, etnička niti etička, klasična niti romantična, stara niti nova, politička, revolucionarna. Ona je lični, psihološki i estetski akt: ljudski, čovečiji, čovečanski", B. Lazarević, isto, str. 72) Osnov Lukićeve knjige RUSALJ je obredno i orijaško Povratno ili Zmijsko kolo, simfonija najvišeg izraza, u kojoj su sadržaj i oblik isto : sadržaj je oblik i oblik je sadržaj.
Ova se knjiga, svojim obimom, može porediti sa Pustom zemljom Eliota i Morekazima Sen Džon Persa : ne na štetu srpskog pesnika. Nadilazi ih svojom sažetošću, dobrom, istinitim, lepim, sadržajem, oblikom, nadahnućem, nagonom, razumom, tehnikom, sredstvima : sve se u njoj sliva u jedno saznanje i u jedno sazdanje.
RUSALJ je ušao u podsvesno, svesno i nadsvesno, u prošlost koju je trebalo ispitati i znati. Ovakvu knjigu nisu mogli napisati Lukićevi vršnjaci, ni u svetu, ni u Srbiji, pa ni stariji nekoliko decenija pesnici; svakako ne oni vaspitavani na sumnjivim tradicijama ateizma i novojaničarskim univerzitetima i školama. Obredi gušenja i sprečavanja pesnika kakav je Miroslav Lukić, pre svega u njegovoj zemlji i na jeziku kojim peva, u ovoj knjizi su savladani : Pesnik je ispitivao, kako bi mogao saznati Prošlost, istoriju naroda, istoriju podsvesti, istoriju nekadašnje svesti. Svest je važna jer predstavlja NAŠU SADAŠNJOST. " Filozofi i psiholozi je ispituju radi njenog saznanja. Nadsvesno je naša budućnost. Ona već ima svoje korene i u našoj prošlosti. Treba je u njima tražiti i, proročki, pretskazivati" (B. Lazarević, isto, str. 76). Knjiga RUSALJ otkriva kakve su se čudne drame i komedije noću igrale na sceni pesnikovog Duha. Kao čovek koji nije korumpiran i ne živi u zemlji u kojoj je rođen, kao čitalac koji nema ni jedan jedini razlog da išta prećutkuje, jer sa velike distance vidi jasnije fenomene i procese u srpskoj poeziji u drugoj polovini XX veka, Lukić se razlikuje od velike većine pesnika koji pevaju na srpskom jeziku, od Pope do Adama Puslojića, od Raičkovi}a do Rajka Noga, od Miodraga Pavlovića do Novice Tadića, Raše Livade i Aleksandra Lukića, po tome što ne gleda da se udvara samome sebi i da se ogleda u ogledalu koje ga ne daje stvarnog. Lukić se nije navikao na izgled u ogledalu i zato se u njegovom pesničkom opusu sve ne svršava na prevaru. Ništa se ne svodi na paniku i čardaš nerava; ne urla u njegovoj poeziji strah i kikot uzimanja ovlačnog. Njegov duh nije nabijen na kolac; u njegovoj poeziji nema ravnodušnosti, ni igara sa ravnodušnošću i dosadom. Ono najbolje u njegovoj poeziji ne ulazi u paniku i strah, ne beži kao od vatre igrajući se sa njima poizdalje, ne beži u ravnodušnost i dosadu.
Lukićeva slava kao pesnika će u zemlji u kojoj je rođen dolaziti sporije nego u svetu, tj. srazmernije i nezadrživije, srazmerno količini otpora koji je morao i mogao jedino Duhom da se savlada.
Nov je ovo pesnik, ali njegova novina nije u onom uobičajenom i redukovanom svođenju novog na to "da se da jedan sazreo utisak nego njegovo stanje dok je još u pelenama, njegov stav dok još nije uobličen, dok je još u svojim hemijskim estetičkim i moralnim sastavnim delovima".
Mada je, u suštini, Miroslav Lukić, pesnik koji dolazi iz iskonske drevnosti....
(" Umetnost nije rasna niti narodna, klasna, niti verska, etnička niti etička, klasična niti romantična, stara niti nova, politička, revolucionarna. Ona je lični, psihološki i estetski akt: ljudski, čovečiji, čovečanski", B. Lazarević, isto, str. 72) Osnov Lukićeve knjige RUSALJ je obredno i orijaško Povratno ili Zmijsko kolo, simfonija najvišeg izraza, u kojoj su sadržaj i oblik isto : sadržaj je oblik i oblik je sadržaj.
Ova se knjiga, svojim obimom, može porediti sa Pustom zemljom Eliota i Morekazima Sen Džon Persa : ne na štetu srpskog pesnika. Nadilazi ih svojom sažetošću, dobrom, istinitim, lepim, sadržajem, oblikom, nadahnućem, nagonom, razumom, tehnikom, sredstvima : sve se u njoj sliva u jedno saznanje i u jedno sazdanje.
RUSALJ je ušao u podsvesno, svesno i nadsvesno, u prošlost koju je trebalo ispitati i znati. Ovakvu knjigu nisu mogli napisati Lukićevi vršnjaci, ni u svetu, ni u Srbiji, pa ni stariji nekoliko decenija pesnici; svakako ne oni vaspitavani na sumnjivim tradicijama ateizma i novojaničarskim univerzitetima i školama. Obredi gušenja i sprečavanja pesnika kakav je Miroslav Lukić, pre svega u njegovoj zemlji i na jeziku kojim peva, u ovoj knjizi su savladani : Pesnik je ispitivao, kako bi mogao saznati Prošlost, istoriju naroda, istoriju podsvesti, istoriju nekadašnje svesti. Svest je važna jer predstavlja NAŠU SADAŠNJOST. " Filozofi i psiholozi je ispituju radi njenog saznanja. Nadsvesno je naša budućnost. Ona već ima svoje korene i u našoj prošlosti. Treba je u njima tražiti i, proročki, pretskazivati" (B. Lazarević, isto, str. 76). Knjiga RUSALJ otkriva kakve su se čudne drame i komedije noću igrale na sceni pesnikovog Duha. Kao čovek koji nije korumpiran i ne živi u zemlji u kojoj je rođen, kao čitalac koji nema ni jedan jedini razlog da išta prećutkuje, jer sa velike distance vidi jasnije fenomene i procese u srpskoj poeziji u drugoj polovini XX veka, Lukić se razlikuje od velike većine pesnika koji pevaju na srpskom jeziku, od Pope do Adama Puslojića, od Raičkovi}a do Rajka Noga, od Miodraga Pavlovića do Novice Tadića, Raše Livade i Aleksandra Lukića, po tome što ne gleda da se udvara samome sebi i da se ogleda u ogledalu koje ga ne daje stvarnog. Lukić se nije navikao na izgled u ogledalu i zato se u njegovom pesničkom opusu sve ne svršava na prevaru. Ništa se ne svodi na paniku i čardaš nerava; ne urla u njegovoj poeziji strah i kikot uzimanja ovlačnog. Njegov duh nije nabijen na kolac; u njegovoj poeziji nema ravnodušnosti, ni igara sa ravnodušnošću i dosadom. Ono najbolje u njegovoj poeziji ne ulazi u paniku i strah, ne beži kao od vatre igrajući se sa njima poizdalje, ne beži u ravnodušnost i dosadu.
Lukićeva slava kao pesnika će u zemlji u kojoj je rođen dolaziti sporije nego u svetu, tj. srazmernije i nezadrživije, srazmerno količini otpora koji je morao i mogao jedino Duhom da se savlada.
Nov je ovo pesnik, ali njegova novina nije u onom uobičajenom i redukovanom svođenju novog na to "da se da jedan sazreo utisak nego njegovo stanje dok je još u pelenama, njegov stav dok još nije uobličen, dok je još u svojim hemijskim estetičkim i moralnim sastavnim delovima".
Mada je, u suštini, Miroslav Lukić, pesnik koji dolazi iz iskonske drevnosti....
Savatije Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 33 - 36
Нема коментара:
Постави коментар