...To je pesnik koji je upoznao u svojoj otadžbini ljude koji su počinili svih deset grehova, ljude koji su pogazili sav stari zakon Božji. Razbivši tablice Mojsijeve i poklonivši se zlatnom teletu jevrejskom. To je pesnik koji obnavlja tablice Mojsijeve, brišući sa njih prašinu vekova, pustinjsku. Lukić je potomak onih Srba, koji su stvarali Srbiju - ljudi koji su stanovali u malim kućama, na bačijama i salašima, ili u pećinama.
Jedan od njegovih predaka (obešen iznad pećine od Turaka), bio je pripadnik vojske Karađorđeve - vojske koja bi se čitava mogla smestiti u palatu nekog beogradskog bogataša.
Lukić nije ni narodnjak, ni anarhist, ni sektaš : oni ne pišu liturijska dela!
Lukić nije srpski nacionalist u najpogrdnijem značenju te reči ; ne, on zna istinu o svom narodu. Jer dobar deo naroda koji je kroz istoriju pošao primerom svojih velmoža, zlatoljubaca i čovekomrzaca, nisu ideal ovom pesniku! Postoji, iako nekazana, istina ljudi ubijenih zbog novca, poseda i bogatstva, postoji istina spaljenih kuća, sklopljenih brzih brakova, razvođenih brakova, stvaranja partija, istina zavađene braće, istina prljanja imena srpskog, istina odbacivanja vere, istina izdanih svetinja, istina prodavanja otadžbine, istina sveopšteg laganja - pesnik i pisac Lukić to zna. On zna da je njegov narod grešio i ispaštao, da je uvredio Gospoda i da je kažnjen, da se ukaljao sa svakim nevaljalstvom, da se oprao krvlju i suzama, da je pogazio sve što je pretcima bilo sveto, i da je zato bio pogažen.
Međutim, Lukić nije moralist a ni pravoslavni misionar, već pesnik koji se vratio Bogu i sebi, jer ko je u Bogu i u sebi, ne može ga poklopiti jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom. Zbog toga znanja i saznanja, on neće biti omiljen od savremenika i teško će se uklopiti u bilo koju posleratnu hijerarhiju srpske književnosti.
Prodor Dela ovog pisca savremenici (oni koji imaju moć, sakrivenu u tami), sprečavaće i s leva i s desna. Međutim, to će biti uzalud : jer pravda drži zemlju i gradove, kao što carstvo nebesko drži carstvo zemaljsko.
Ovaj pesnik ima duhovne jedrine i sile : silu vere, silu ljubavi, silu istine, silu milosti, silu mudrosti, silu čistote. . .
I što je najvažnije - u onom najboljem što je napisao - ovaj pesnik stremi - oružanoj sili nebeskoj. . .
Iako se uzdigao iznad svoga užeg i šireg zavičaja, pa i svoje Otadžbine, Lukić nije prekinuo dragocenu i životvornu vezu sa svojim uspomenama, detinjstvom, mladošću, sa Sobom, opet zahvaljujući Slučaju Komedijantu, i Bogu : to se vidi iz novog drugog, izmenjenog i proširenog izdanja njegove knjige eseja : MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA.
Tom profesoru i piscu nije teško da u slobodnim trenucima luta kroz pustoš svoga zavičaja i obilazi napuštene bačije i salaše, sanjajući o podizanju MUZEJA ŽIVE TRADICIJE, kako bi se sačuvalo ono što svedoči o identitetu i sudbini seljaka.
(...) ARHIV U OSNIVANJU ( imajući u vidu prvenstveno ovo novo, drugo, dopunjeno i prošireno izdanje - ne i celinu : svih pet knjiga !) , pun je izvanrednih slika, prizora, raspoloženja.
Ipak, treba na kraju podsetiti, da je u njegovom središtu hram, ono najviše do čega je dosegnuo ljudski um. U blizini, ili usred samog hrama, Lukić sebe doziva i opominje i budi iz zanosa, znajući da život nije sačinjen samo od lepote, da se - kako je Andrić zapisao na stepeništu jednog hrama u blizini Palate careva u Pekingu - lepote "treba čuvati. . . . kao od uroka. "Ja ću otići", govorio sam sebi, "a lepota će ostati tu gde je. Ovako zaaranog i oslabljenog, uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se potpuno preda lepoti jednog trenutka, na kraj dalekog sveta" (Andrić, nav. delo, str. 284).
Jedan od njegovih predaka (obešen iznad pećine od Turaka), bio je pripadnik vojske Karađorđeve - vojske koja bi se čitava mogla smestiti u palatu nekog beogradskog bogataša.
Lukić nije ni narodnjak, ni anarhist, ni sektaš : oni ne pišu liturijska dela!
Lukić nije srpski nacionalist u najpogrdnijem značenju te reči ; ne, on zna istinu o svom narodu. Jer dobar deo naroda koji je kroz istoriju pošao primerom svojih velmoža, zlatoljubaca i čovekomrzaca, nisu ideal ovom pesniku! Postoji, iako nekazana, istina ljudi ubijenih zbog novca, poseda i bogatstva, postoji istina spaljenih kuća, sklopljenih brzih brakova, razvođenih brakova, stvaranja partija, istina zavađene braće, istina prljanja imena srpskog, istina odbacivanja vere, istina izdanih svetinja, istina prodavanja otadžbine, istina sveopšteg laganja - pesnik i pisac Lukić to zna. On zna da je njegov narod grešio i ispaštao, da je uvredio Gospoda i da je kažnjen, da se ukaljao sa svakim nevaljalstvom, da se oprao krvlju i suzama, da je pogazio sve što je pretcima bilo sveto, i da je zato bio pogažen.
Međutim, Lukić nije moralist a ni pravoslavni misionar, već pesnik koji se vratio Bogu i sebi, jer ko je u Bogu i u sebi, ne može ga poklopiti jeziva tama tuđinska, sa lepim imenom i šarenom odećom. Zbog toga znanja i saznanja, on neće biti omiljen od savremenika i teško će se uklopiti u bilo koju posleratnu hijerarhiju srpske književnosti.
Prodor Dela ovog pisca savremenici (oni koji imaju moć, sakrivenu u tami), sprečavaće i s leva i s desna. Međutim, to će biti uzalud : jer pravda drži zemlju i gradove, kao što carstvo nebesko drži carstvo zemaljsko.
Ovaj pesnik ima duhovne jedrine i sile : silu vere, silu ljubavi, silu istine, silu milosti, silu mudrosti, silu čistote. . .
I što je najvažnije - u onom najboljem što je napisao - ovaj pesnik stremi - oružanoj sili nebeskoj. . .
Iako se uzdigao iznad svoga užeg i šireg zavičaja, pa i svoje Otadžbine, Lukić nije prekinuo dragocenu i životvornu vezu sa svojim uspomenama, detinjstvom, mladošću, sa Sobom, opet zahvaljujući Slučaju Komedijantu, i Bogu : to se vidi iz novog drugog, izmenjenog i proširenog izdanja njegove knjige eseja : MUZEJ NEMOGUĆEG RATARA.
Tom profesoru i piscu nije teško da u slobodnim trenucima luta kroz pustoš svoga zavičaja i obilazi napuštene bačije i salaše, sanjajući o podizanju MUZEJA ŽIVE TRADICIJE, kako bi se sačuvalo ono što svedoči o identitetu i sudbini seljaka.
(...) ARHIV U OSNIVANJU ( imajući u vidu prvenstveno ovo novo, drugo, dopunjeno i prošireno izdanje - ne i celinu : svih pet knjiga !) , pun je izvanrednih slika, prizora, raspoloženja.
Ipak, treba na kraju podsetiti, da je u njegovom središtu hram, ono najviše do čega je dosegnuo ljudski um. U blizini, ili usred samog hrama, Lukić sebe doziva i opominje i budi iz zanosa, znajući da život nije sačinjen samo od lepote, da se - kako je Andrić zapisao na stepeništu jednog hrama u blizini Palate careva u Pekingu - lepote "treba čuvati. . . . kao od uroka. "Ja ću otići", govorio sam sebi, "a lepota će ostati tu gde je. Ovako zaaranog i oslabljenog, uskoro će me opkoliti drugi vidici i svet koji ne štedi nikog a ponajmanje onog koji se potpuno preda lepoti jednog trenutka, na kraj dalekog sveta" (Andrić, nav. delo, str. 284).
S. Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 101 -102
str. 101 -102
Нема коментара:
Постави коментар