Ima li pravde u srpskoj književnosti? (d) (023)

(....)
Prema Lukiću će, i kao pesniku i piscu uopšte, verujem, mnogo pravednija, biti i delotvornija ona vrsta kritike koje će izvršiti Celina njegovog opusa kroz vreme.
Jer najbolja je, i najcelishodnija, upravo baš ta vrsta kritike i merila koju stvaraju istinska dela.
Kakva razgovora ili sporazuma može da bude između Lukića i književne kritike, aktuelne?
Nesporazum, to je jedini mogući oblik dodira između njih.
Književna kritika ne poznaje ni sporedni, najmanji i najmanje bitni deo Lukićevog opusa, a sve ono što je on bio i, pogotovu, ono što je mogao da bude i znači, i sve ono što vredi u njemu, daleko je od njihovog pogleda.
Čini mi se da je tako nešto pesnik i pisac Miroslav Lukić umeo da dočeka i da sve to primi mirno i hladnokrvno, kao zanimljiv, netražen poklon. Sreća je ovog pesnika u tome, što on javno ili tajno, ne želi da bude ono što nije, ili da ne bude ono što jeste. Njega je život naučio da se ne boji smrti, a sudbina ignorancije.
Verujem da je Lukić pesnik i pisac koji će izdržati do kraja i ispuniti svoju sudbinu i ulogu, sa osmehom strjuardese koja zna da na avionu nešto nije u redu. To je pesnik koji nije pobegao od bola i težine sudbine i udesa : on ih je pustio da padnu sopstvenom težinom, kao predmet, na gomilu kamenja. A ne jednom, to se može videti i u njegovim romanima, znao je da pođe u susret bolu, protrčati kroz njega i izaći na drugu stranu, gde više ne boli. . .
Ovaj pesnik se spasavao od bola i patnje, uništivši ga, postavši jedno s njim.
Stihovi kojim se završava nevelika knjiga Bršljan oko gimanzije, ovi stihovi :

DUBOKE su veze između rođenja,
ljubavi i smrti, sudbine, zaviaja.
Lepote i oproštaja. Rastanak, susreti
povezani su vezom Venosti, Beskraja. . .

govore o jednoj dubljoj povezanosti pesnika sa vrhovima pesnika druge srpske moderne, Rastka Petrovića: Lukiću se dalo da poveže pokidane niti, da ostvari čežnju dva pesnika, Petrovića i Crnjanskog, koji su praktično napisali samo po jednu knjigu pesama, koje su u stvari bile otkrovenja i eksplozije. . .
Lukiću se, dakle, dalo, jer je pesnik sinteze, jer vrlo često ume da izrekne i dalje prenese ono što muzika nejasno nagoveštava : zbog toga u njegovim najboljim stihovima i pesmama čovek nije ono što je inače, tamno biće u tami, koje ne zna ništa pouzdano o sebi ni o svetu u kome živi, ni o svojoj pravoj sudbini ( Andrić, već nav. delo, str. 104), već biće koje svetli. Lukić je, kao pisac, uspeo, skoro, da zaokruži objavljivanje čitavog jednog književnog opusa, koji je - tek, godinu, dve, tri unazad - počeo da biva dostupan književnoj javnosti. . .
Lukić, nije mogao objavljivati, svoje knjige (knjige poezije, romana i eseja i antologija ), a zbog čega to nije mogao ranije, objasno je, direktno i indirektno, u par svojih eseja.
(...) Miroslav Lukić se nije "dugo tražio" ( kao Lakićević i Đorđević) ; on samo nije mogao da objavljuje svoja dela onda kada su i napisana, kao Lakićević i drugi, ili tzv. "vodeći pisci") - nazovimo konačno stvari njihovim pravim imenima.
(. . .)

S. Ig. Mitrović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str.97 -98