.... Fatamorgane koje su morile Eliota i Česlava Miloša, izgleda da su se u RAJSKOJ SVEĆI , približile toliko pesniku Lukiću, kroz snove i tumačenja snova, da je mogao da ih dodirne svojim nemirnim duhom, gotovo opipa.
ARHIV U OSNIVANJU, 1 - 5, pored svega ostalog, predstavlja i svojevrsnu pesnikovu Carinarnicu, kroz koju je prošla čitava jedna epoha, čitave epohe, sa svojim bilansima i sudbinama.
Treba pažljivo pročitati Lukićev ciklus DUH IZ BOCE, pa videti koliko je tamo zahvaćeno i izraženo stvarnosti, naličja i iracionalnosti i one zloglasne duhovne bolesti.
U ciklusu ŠKOLJKA I PUŽ, pesnik je otvorio svoju alhemičarsku radionicu za srodne duhove.
Lukić, naravno, nije pesnik akmeizma, sitne predmetnosti, sitne realističke slikovitosti, opevanja svakodnevnice. To je pesnik koji poznaje ubedljivu stvarnost umetnosti, one najsloženije a najjednostavnije - poezije. Iako su neke Lukićeve pesme i stihovi fetovski, muzika i zvuk, ipak Lukićeve pesme teže za slikom i smislom. Mitologija nije nekakav Lukićev uslovni svet, inspirativni rudnik za poeziju kojom on kazuje odnos prema istoriji, vremenu, već prilika koja omogućuje pesnikov univerzalni komentar. Lukićeva poezija je refleksivna, neopterećena klasičnim dekorom. Tradicija za Lukića nije teret : živa tradicija je za njega jedan od puteva intelektualnog interesovanja koja su ga vodili poetskom izrazu koji ima nužnu efikasnost, britkost i određenost.
Mandeljštam je uspešno pevao o "veku - vukodavu" koji je skakao na pesnika da ga "kolje, / ali ja vuk nisam i nemam vuju kožu". Lukić je o tom istom veku, napisao briljantne stihove , u knjizi koja je bila više od književnog događaja, 1993. godine (v. u celini ZEMLJU NEDOĐIJU).
Treći ciklus Lukićeve knjige ZLATNI RASUDENAC, nosi naslov PUSTA VODENICA : pesme toga ciklusa i montaža tekstova Dostojevskog, uvode sveslovensku temu opustošenja Evrope 20. veka. U ZEMLJI NEDOĐIJI, Lukić peva o "crvenoj vodenici", pored svega ostalog, i o "nametnom veku" (str. 21 - 22).
To je nešto najkritičkije i najtananije napisano o usudu 20. veka, ne samo kod Srba, nego i u evropskoj poeziji.
Lukić ima izvanredan dar komponovanja svojih romana i knjiga pesama. Teme koje je uzgredno razvijao u knjigama prethodno objavljivanim dovodio je u onim kasnije napisanim skoro do savršenstva i do izuzetne jasnoće. Ono što je na jednom mestu bilo triler, epizoda, na drugom prelazi u moćni lajtmotiv. Lukić ide od pojedinačnog ka opštem, od vremena ka Svevremenu, od čoveka ka Sveočveku, od konfuzije i stihije osećanja ka Hramu i Kuli pesnika: ka vidikovcu sa koga se otvara najviše vidika.
Mandeljštam je u "ŠUMU VREMENA" izneo sve lične formule, sav strah, sav užas pred činjenicom postojanja, i sve je to izrekao kao deo nadiruće, nerešljive tajne vremena. Miroslav Lukić je, za razliku od Mandeljštama, imao sreću da preživi, da napiše jedno remek - delo, kakav je uistinu roman - liturgija : LITURGIJA (Zavetine, 1997), u kome je pesnik prošao kroz preobraženje i veliko kaljenje, stigavši do onog što je tako poželjno - do duha liturgije i sabornog uma.
Lukić je onoj opakoj Mandeljštamovoj zveri - i ne samo Mandeljštamovoj - postavio svoje zamke : svoj arhiv, svoj inventar, svoj spisak nepočinstava, i - čudesno ogledalo : ogledalo koje ništa ne skriva.
Objavljujući poslednjih godina izvrsne eseje, uglavnom po časopisima, iz najavljene knjige ĐAVOLI ODLAZE, MAJMUNI DOLAZE ( u kojima je pored ostalih, pisao o Rilkeu, Milošu, Brodskom, Dineskuu, D. Kovaeviću, Aleksandru Lukiću - "pesniku profetu"...) , Lukić je, praveći oštru granicu između Carstva Ćesarevog i Carstva Duha, raskrinkavao "nametni vek" i njegove ćesarske protagoniste...
ARHIV U OSNIVANJU, 1 - 5, pored svega ostalog, predstavlja i svojevrsnu pesnikovu Carinarnicu, kroz koju je prošla čitava jedna epoha, čitave epohe, sa svojim bilansima i sudbinama.
Treba pažljivo pročitati Lukićev ciklus DUH IZ BOCE, pa videti koliko je tamo zahvaćeno i izraženo stvarnosti, naličja i iracionalnosti i one zloglasne duhovne bolesti.
U ciklusu ŠKOLJKA I PUŽ, pesnik je otvorio svoju alhemičarsku radionicu za srodne duhove.
Lukić, naravno, nije pesnik akmeizma, sitne predmetnosti, sitne realističke slikovitosti, opevanja svakodnevnice. To je pesnik koji poznaje ubedljivu stvarnost umetnosti, one najsloženije a najjednostavnije - poezije. Iako su neke Lukićeve pesme i stihovi fetovski, muzika i zvuk, ipak Lukićeve pesme teže za slikom i smislom. Mitologija nije nekakav Lukićev uslovni svet, inspirativni rudnik za poeziju kojom on kazuje odnos prema istoriji, vremenu, već prilika koja omogućuje pesnikov univerzalni komentar. Lukićeva poezija je refleksivna, neopterećena klasičnim dekorom. Tradicija za Lukića nije teret : živa tradicija je za njega jedan od puteva intelektualnog interesovanja koja su ga vodili poetskom izrazu koji ima nužnu efikasnost, britkost i određenost.
Mandeljštam je uspešno pevao o "veku - vukodavu" koji je skakao na pesnika da ga "kolje, / ali ja vuk nisam i nemam vuju kožu". Lukić je o tom istom veku, napisao briljantne stihove , u knjizi koja je bila više od književnog događaja, 1993. godine (v. u celini ZEMLJU NEDOĐIJU).
Treći ciklus Lukićeve knjige ZLATNI RASUDENAC, nosi naslov PUSTA VODENICA : pesme toga ciklusa i montaža tekstova Dostojevskog, uvode sveslovensku temu opustošenja Evrope 20. veka. U ZEMLJI NEDOĐIJI, Lukić peva o "crvenoj vodenici", pored svega ostalog, i o "nametnom veku" (str. 21 - 22).
To je nešto najkritičkije i najtananije napisano o usudu 20. veka, ne samo kod Srba, nego i u evropskoj poeziji.
Lukić ima izvanredan dar komponovanja svojih romana i knjiga pesama. Teme koje je uzgredno razvijao u knjigama prethodno objavljivanim dovodio je u onim kasnije napisanim skoro do savršenstva i do izuzetne jasnoće. Ono što je na jednom mestu bilo triler, epizoda, na drugom prelazi u moćni lajtmotiv. Lukić ide od pojedinačnog ka opštem, od vremena ka Svevremenu, od čoveka ka Sveočveku, od konfuzije i stihije osećanja ka Hramu i Kuli pesnika: ka vidikovcu sa koga se otvara najviše vidika.
Mandeljštam je u "ŠUMU VREMENA" izneo sve lične formule, sav strah, sav užas pred činjenicom postojanja, i sve je to izrekao kao deo nadiruće, nerešljive tajne vremena. Miroslav Lukić je, za razliku od Mandeljštama, imao sreću da preživi, da napiše jedno remek - delo, kakav je uistinu roman - liturgija : LITURGIJA (Zavetine, 1997), u kome je pesnik prošao kroz preobraženje i veliko kaljenje, stigavši do onog što je tako poželjno - do duha liturgije i sabornog uma.
Lukić je onoj opakoj Mandeljštamovoj zveri - i ne samo Mandeljštamovoj - postavio svoje zamke : svoj arhiv, svoj inventar, svoj spisak nepočinstava, i - čudesno ogledalo : ogledalo koje ništa ne skriva.
Objavljujući poslednjih godina izvrsne eseje, uglavnom po časopisima, iz najavljene knjige ĐAVOLI ODLAZE, MAJMUNI DOLAZE ( u kojima je pored ostalih, pisao o Rilkeu, Milošu, Brodskom, Dineskuu, D. Kovaeviću, Aleksandru Lukiću - "pesniku profetu"...) , Lukić je, praveći oštru granicu između Carstva Ćesarevog i Carstva Duha, raskrinkavao "nametni vek" i njegove ćesarske protagoniste...
S. Ig. Mitrović
Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 75 - 76
Нема коментара:
Постави коментар