Usamljeno drvo... apsolutni pisac - M. Lukić (049)

(Pisano povodom izlaska knjige Odabranih pesama M. Lukića
KRALJEVSKE INSIGNIJE, 2000. )

...Nije slučajno, dvadeset i peta knjiga Lukićevog opusa UMETNOST MAHAGONIJA - Usamljeno drvo, I - ponelo tako dobar naslov : to je tačan opis pozicije i uloge i sudbine ovog pesnika : on stoji kao posvećeno drvo, književni gorostas, naspram duhovnog i književnog gangsteraja epohe Hokus - pokusa, naspram misaonih i jezičkih sazvežđa, rasprostranjenih zabluda i fabrika lutaka...

(...) Ova redovi morali su da se napišu, da bi se rasvetlilo skriveno zlo u okvirima oficijelne srpske književnosti : Lukiću se dalo, verujemo, da podigne mitsko - bajkoliko - maćehinsko korito naših smešnih, sitnih i anahroničnih, trivijalnih i promašenih savremenih majstora književnih neistina...

Srpska književnost je dobila apsolutnog pisca, i to će bivati sve jasnije iz godine u godinu, verujemo... Ne velikog po kvantitetu napisanog i objavljenog. Lukić jeste ispunio izvesnu prazninu nastalu odlaskom Pekića, Kiša, Žike Pavlovića, Džunića...Kao pesnik, imao je više sreće, drugačiju bografiju i poželjniji stvaralački razvoj u odnosu na spomenute pisce.

Ovog pesnika će afirmisati njegovo delo. Njegovo delo će, verujemo, vršiti delotvorniju kritiku u srpskoj književnosti od oficijenih bastiona srpske književne kritike i literature...

Miroslavu Lukiću, plodotvornom piscu, a p s o l u t n o m p i s c u, majstori naših najvećih književnih neistina (oličeni u kritičarima, onima koji rade na univerzitetu ili imaju veliki uticaj u velikim izdavačkim preduzećima, oličeni u publicistima, novinarima i ostalim tvorcima bengalskih vatri na bunjištima srpske književnosti) namenili su ulogu Pepeljuge u istoimenoj bajci: od te odurne i nemoralne bajke velikih majstora književnih neistina, vremenom neće ostati ništa!

Opus Umetnost mahagonija, ima nebesku snagu novih semenki...Toliko je za početak dovoljno o duhu i delu ovog pisca...

"Semenke izrastaju u drveće, razvijaju lišće, proizvode cvet pa zatim i plod, gde smeštaju nove semenke. To se odvija postupno i pokazuje u divnom redu, a ne može se opisati u malo reči. Bili bi potrebni tomovi, pa ni onda ne bi bile dostupne nauci sve unutarnje tajne koje se odnose na pojedine radnje..."

Miroslav Lukić nije pesnik epohe Hokus - pokusa, on je pesnik vremena i veka koji dolazi, pesnik celog prirodnog sveta saobraženog duhovnom svetu, i to ne samo u opštem, nego i u svemu što ga sačinjava...
Lukić je od onih pesnika koji je u osami svoga života radije slušao Svedenborga i njegove anđele, a ne barabe i umišljene samozvance i njihove ograničene sledbenike.
Lukić veruje da se anđeli čude "kada saznaju da ima ljudi koji sve pripisuju Prirodi a ništa Božanskom, i da veruju da njihovo telo, u kome je sakupljeno toliko nebeskih divota, potiče od Prirode, da čak i razumsko čovekovo od nje dolazi, dok međutim mogu videti, ako samo malo napregnu um, da ovo potiče od Božanskog a ne od Prirode, i da je Priroda bila stvorena samo zato da bi bila odeća Duhovnom i prikazivala ga u saobraznom obliku u poslednjem od Redova....:Anđeli takve ljude upoređuju sa sovama koje vide u mraku a ne na svetlosti..."
Lukić je - pesnik svetlosti. Njegov duh se oblikovao u onome što je bitno; ovaj pesnik je živeo i živi u zemaljskom telu, možda će takav u suštini ostati kroz celu venost?...Poeziju ovog pesnika tek treba razumeti, itati, rasvetljavati; verujem da će ovaj pesnik tek napisati najdublje svoje pesme, one koje će nadam se napisati tek posle obelodanjivanja ovih njegovih dvadeset i pet knjiga Umetnosti mahagonija.
Jer ovaj se pesnik dugo pripremao, za drugačije; drugačiji je čovek čije misli potiču od Duhovnog sveta.
Možda se ovaj pesnik rodio u istom neznanju, da bi potom, božanskim sredstvima, umetničkim, rvanjem sa onim što je Opus Umetnosti mahagonija, bio priveden Nebeskoj Hijerarhiji...

Ovoga su pisca pokušavali da uguše, marginalizuju, gurnu na sporedni kolosek sudbine i pozvanja, nepozvani najblaže rečeno : oni koji hoće jednog nevidljivog Boga, oni koji su ga ugušili vlastitim umom, i oni koji su to učinili zlom svoga života, koji neće nikakvoga Boga...
Kako da se pomire sa činjenicom postojanja ovakvog jednog duha, kakav je Lukićev, i jedni i drugi koji pojma nemaju o usađenom verovanju, koga u njima nema?
Jer većina onih, bili tzv. pesnici, pisci, urednici, novinska piskarala i mnogi drugi, koji nemaju ideju o Nebu, iz koga sve proističe, takvi se ne mogu uzdići ni do prvog ulaska u Nebo. Takvi nikada ne dospevaju ni na Prvo, ni na Drugo, ni na Treće nebo...
Lukić je, dakle, od onih pesnika korespodencije ili saobraznosti svih nebeskih stvari sa svim što pripada oveku. XX vek ne zna šta je saobraznost.
Dominanti pesnici ili oni koji vrednuju učinak pesnika imali su mnogo godina da sve postave naopako. Glavno obeležje mnogih vekova, a epohe Hokus - pokusa ponajviše, je to što se čovek udaljio od Neba kroz ljubav prema sebi i prema svetu. Što se zaboravilo ili poricalo, da čovek upravo i postoji po saobraznosti, jer postoji samo u zavisnosti od Neba...

Lukić dakle, i kao čovek i kao pisac, ima ideju o Nebu, o božanskom, od koga proističe nebo, i on se može uzdići do prvog ulaska u nebo, i dalje.
Jer, po tome se ovaj pisac razlikuje, ne samo od svojih savremenika pisaca, u zemlji i van zemlje, kao i od svojih saplemenika, što od sebe nije odstranjivao uticaj Neba vlastitim umom i zlom života, nije ugušio u sebi ono nebesko i božansko usađeno...

Lukićev Bog je Onaj Bog, iz Trećeg zaveta, koji nikada ne vrši nasilje na čovekovu svest...

Delo ovog pisca stremi Nebu i božanskom viđenju, beskrajnoj energiji prostiranja misli; ovaj pisac ima ideju o Bogu i o anđelima; on zna da je božansko u obliku čoveka i da su anđeli nebeski ljudi...

Pogled ovog pisca ide mnogo dalje od pogleda njegovog oka, i do Sunca i do zvezda koje su tako daleke, do Kosmosa. To je pisac koji misli duboko, onaj koji zna da unutarnji vid, onaj što pripada misli, ima još šire prostiranje od pogleda oka...

To je pisac, koji se uzdigao iznad vrhova književnosti i jezika na kojem piše kao brestovi iznad kopriva; to je pisac koji nikada nije crpeo samo sa jednog izvora, pa ni onda kada je počinjao i objavljivao prve stihove; to je jedini pisac na čitavom svetu, danas, koji je naprosto u dahu, napisao tri izuzetne knjige Trgovci svetlošću, Kuća svetih ratova i Mladost bez starosti i život bez smrti, gde je glavni junak Nebo, možda anđeli, prostiranje : prostiranje koje nije kao na svetu određeno i merivo, već kao na Nebu, neodređeno i nemerivo.

..."Književno nasilje" epohe Hokus - pokusa, jezivi prizori bešašća i najrafinovaniji oblici gušenja, zaustavljali su poželjnu i prirodnu afirmaciju ovog pesnika; kao što to čine i danas, još uvek, mnogi okoreli, promašeni, isluženi, perfidni, šizofrenini pobornici logike parohije... U logici parohije ujedinjeni su srednjovekovni realizam i dijalektika teologija XX veka. Miroslav Lukić nije od onih književnika i pesnika kome će dodeljivati najuglednije književne nagrade - republikanske i monarhističke : to je rezervisano za pesnike i književnike simpatizere logike parohije. U žirijima za dodele književnih nagrada presuđuju "ugledni" kreteni, poneko od njih ima ispred imena i dr i mr; a skoro svaki je nosio oko vrata crvenu maramu i šal. Najveća moguća nagrada koja se može dodeliti jednom istinskom pesniku dodeljena je od sudbine, životne i književne sudbine.

...Miroslav Lukić je isključiva, a možda i jedinstvena manifestacija srbovlaškog ili starobalkanskog duha. Lukić je uvideo razliku između jugoslovenskog i srpskog oficijalizma i srpskih osnovnih narodnih snaga. Od svog pesničkog oglašavanja, prizivao je plodonosne pljuskove. Ovaj višestruko obdaren čovek, profesor, izdavač i pisac, već pedesetogodišnjak, imao je jedan od najpoželjnijih stvaralačkih razvoja u srpskoj književnosti. Stasavao je u dubokom okrilju tišine i samoće, izvan vladajućih književnih tokova i moda, kao hrast - zapis.
Njegova knjiga RAJSKA SVEĆA, koja sadrži pesnički opus, 1968 - 1998 (skoro dvadesetak hiljada stihova!), predstavlja datum srpske lirike. Zapljusnula je srpsku liriku hiljadugodišnjim pljuskovima u vremenima kada je dugogodišnja suša pretila pomorom.
Lukićev pesnički opus nikao je i niče (čeznući za književnim podvizima trajnijega umetničkoga dejstva) iz izvora umetničkoga stvaralaštva u širokim slojevima naroda, dubokih i neiscrpnih, iz žive tradicije, potiskivane na razne naine, bogatih riznica - čudesnih...

(...) "... Rajska sveća nije unela pomutnju u srpsku poeziju na kraju XX veka - kako piše S. Ig. Mitrović : ona je otkrila mnogo toga nepoznatoga, otkrila je čitav jedan svet i naravno dovela u pitanje književno nasilje što dolazi iz mračnih bastiona oficijelne srpske književne kritike i literature, oličeno u kanonizacijama, ignorancijama i marginalizacijama. Ova knjiga je pregolem zagolaj za jednu malu književnost i kulturu kojom vlada učmali duh i logika parohije... Nimalo sluačjno : pesnici se prosejavaju na finim sitima generacija koje dolaze, potonjih generacija. Miroslav Lukić je, kao pesnik, autor jednog složenog i bolnog pisma : pisma upućenog preko devet mora, gora, magli, možda nemogućem i dalekom čitaocu. Pohvale ovom pesniku nisu došle iz bastiona oficijelne kritike i literature, već od pasioniranih i prefinjenih čitalaca poezije. "

Aleksandar Lukić

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića

Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 120 - 124