Liturgija i "rudnik dijamanata" (kosovski krug) (v) (41)

... Roman LITURGIJA bio je napisan pre nego što je do javnosti doprlo ovo "upozorenje" pokojnog Vaska Pope. "Naše pesme o Kosovskom boju i naš kosovski mit predstavljaju rudnik dijamanata. Nema mu kraja ni dna! " Rekao je Vasko Popa u jednom razgovoru sa Čedomirom Mirkovićem, pred kraj života. A kada mu je Mirković, "zaista bez kurtoazije - rekao da je on uspešno kopao po tom rudniku i da je oplemenjivao nađenu rudu, da je kopao najuspešnije od svih savremenih pesnika, i to još u vreme kad kosovske teme nisu počele masovno da se obrađuju", Popa mu je odvratio : " Ja sam otud uzeo samo nekoliko grumenčića. Vredelo bi upotrebiti ceo život samo na iznošenje tih dragocenosti na svetlost".

Kakav je odnos LITURGIJE prema tom "rudniku dijamanata" - ..., našim narodnim pesmama o Kosovskom boju i kosovskom mitu?
LITURGIJA Miroslava Lukića bavi se tragičnim istorijskim događajima "od Kosova" pa do današnjih dana. Lukićev odnos prema predanju i tradiciji je andrićevski. U jednom od najboljih romana u ovom veku, zbog kojega je Andrić ovenčan Nobelovom nagradom , u romanu NA DRINI ĆUPRIJA, ugrađeno je mnoštvo legendi, pored svega ostalog, kao i jedna od vrsnih Vukovih narodnih pesama "Zidanje Skadra".

Glavni deo romana LITURGIJA (oni koji su ga pročitali pažljivo to znaju) piše pisar Pavle Mišljenović 1943. godine u Bosiljkovcu, negde u istočnoj Srbiji, dok u isto vreme u okupiranom Beogradu, Andrić piše roman NA DRINI ĆUPRIJA. Pisar Pavle Mišljenović učesnik je Balkanskog i Prvog svetskog rata. Najveći deo njegovog pisanja posvećen je tim događajima.
"Balkanski ratovi, kažemo, doneli su sjajne pobede nad dvojim neprijateljima, čaša ponosa bila je puna, zadovoljstvo bezmerno, osveta Kosova slatka - od tragične strane su okretali glave i život i pesnici. A nećemo se varati : duša velike poezije jake poezije, uvek je tragika, možda svetla tragika, ali tragika najveće cene koju čovek daje. Prvi svetski rat, zatim, doneo je strahovitu tragiku : proslavljena, čestita vojska ostavlja zemlju i narod, ide listom u progonstvo. Veličanstven, tragičan ponos! U književnosti, taj je rat, od značajnih stvari, dao SRPSKU TRILOGIJU od Stevana Jakovljevića. Prva dva dela TRILOGIJE su zadovoljila i oduševila čitaoce; treći deo, Albanija, nije adekvatan temi i tragediji. Ne treba se tome čuditi : za takvu temu, genetički misleći, potrebni su daleko izdašniji sintetički arsenal i jači vremenski razmak - tu je smetala s a v r e m e n o s t , i jednostrano lično iskustvo", zapisaće jednim povodom Isidora Sekulić.

... Posle Drugog svetskog rata, kada je reč o Balkanskom i Prvom svetskom ratu, o povlačenju preko Albanije, napisana su dva romana vredna spomena : DAN ŠESTI Rastka Petrovića, i VREME SMRTI Dobrice Ćosića. Ćosić je imao "daleko izdašniji sintetički arsenal i jači vremenski razmak", povoljnije okolnosti od R. Petrovića . Okolnosti su Ćosiću, uprkos svemu, išle na ruku, kao piscu. Kada je reč o Prvom svetskom ratu, naša književnost je dobila značajno delo sa pojavom Lukićeve LITURGIJE . U Lukićevoj knjizi - ti srpski oslobodilački ratovi sa početka XX veka, značajna su epizoda: Lukiću nije smetala savremenost, nije ga sputavalo jednostrano lično iskustvo, i ovaj pisac je, baveći se Albanijom, povlačenjem srpske vojske, napisao autentične stranice, adekvatne temi i tragediji. Lukićev odnos prema građi od koje je pošao ozbiljniji je, moderniji, drukiji od knjiga S. Jakovljevića, R. Petrovića, D. Ćosića, D. Popovića ("Knjiga o Milutinu"). Lukić je prethodno pročitao, sve što je relevantnije, pre nego što je napisao LITURGIJU. Lukić se neće libiti da njegov junak citira i po nekoliko stranica iz Jakovljevićeve knjige; pri tom , čini se, njegov junak Pavle Mišljenović dolazi do nekih opštijih zakljuaka o srpskim zabludama i o sudbini srpskog naroda.
Lukić je bacao duge poglede unazad, u prošlost, u vreme, duže od Ćosića, i od mnogih drugih naših savremenih pisaca - sve do Ptolomeja i Hrista, i prvog goda dvehiljadugodišnjeg bosiljkovakog Krstonošnog hrasta, što se može videti lako čitanjem prvih ciklusa njegove obimne zbirke pesama ZEMLJA NEDOĐIJA (1993), bacao je andrićevski pogled u burna vremena srpskog vavilonskog ropstva pod Turcima (što se jasno vidi i u njegovoj nanjnovijoj knjizi pesama ZMIJA ČUVARKUĆA, 1998, naročito u obimnom ciklusu Kuća svetih ratova - drugo ime za Beograd sve vreme turskog ropstva). Bacao je duge poglede u prošlost prema gradivu koje je bilo sjajno za epopeje, i koji su naši narodni pevači ostvarili. Srpska epska poezija je neiscrpno vrelo : "Ona može da ponikne samo u narodu koji je imao svoju državu, koji, odigravši veliku ulogu, prestaje da postoji ili kome je ostala samo uspomena, samo priča. Kod srpskih pesnika nalazimo onu uzvišenu nepristrasnost , kojoj se divimo kod Homera, pa čak i neku vrstu verske nepristrasnosti, i pored njihove vernosti narodnim pojmovima. Ideja potpunog žrtvovanja svojstvena je srpskoj epopeji, koja je u suštini samo istorija velikih nesreća, velikih poraza. Trijumf je na nebesima, a na zemlji pesnik zahteva samo slavu za svoga junaka" , napisaće poljski pesnik Adam Mickijevič. Ovde se ne slučajno stavlja akcenat na našu narodnu poeziju jer ona je - znao je vrsni Branko Lazarević - "najviša manifestacija naše narodne duše. Ona je, jednovremeno, i jedna od najviših manifestacija svetske književnosti. Nekoliko narodnih pesama mogu potpuno da uđu u jednu antologiju koja bi skupila sve što je ljudski duh najvišega dao". Kosovski krug naših narodnih pesama, kao i krug o Kraljeviću Marku, "predstavljaju najodličnije, najzanimljivije i najcentralnije naše istorije. Kosovski krug naročito". Kao profesor književnosti, i kao pisac, Lukić je znao da je kosovski krug naših narodnih pesama "jedan divan pregled naše feudalne države", ali i to , da je sve to , "na žalost u fragmentima, ali su ti fragmenti jedan snažan i moćan torzo jedne jedinstvene epopeje koja je, možda, i postojala. Jer, u svima tim fragmentima, uglavnom, ima jedinstvene ideje, jedinstvenosti osnovnih shvatanja, jedan ton koji zvuči i jedan tok koji teče. Osnovna osećanja kosovskog kruga su : junaštvo, osećanje tragičnog osećanja dužnosti religiozno - etički momenat, nadmoćnost spiritualnog i nebeskog nad materijalnim i zemaljskim".

U Lukićevoj LITURGIJI fragmenti su pisani veoma ubedljivo, znalački, akcenat je na vekovima vavilonskog robovanja, poremećaja svih ekonomskih, socijalnih i političkih vrednosti, na sudaru sa jednom novom religijom i sa shvatanjima i naravima jedne sasvim tuđe rase.
Iako piše o jednoj naizgled lokalnoj sredini - severoistonoj Srbiji (kraju koji se danas donekle poklapa sa požarevakim okrugom), to je jedna napeta, na prvi pogled starinska priča u najboljem značenju te reči, priča prožeta heroizmom, kavim su prožete naše narodne pesme, tragičnim heroizmom, kao i religiozno - etičkim osećanjem i nadmoći spiritualnog nad materijalnim.
Lukić nije slučajno odabrao taj kraj za pozornicu svoga romana LITURGIJA.

....Lukić je, pišući o srpskom vavilonskom ropstvu pod Turcima duboko zaorao po kosovskom mitu, po onom što je nesređeno u istoriji i mutno, sledeći "dijamanate" naše narodne poezije i legendi.
Sledio je , dakle, narodnog pesnika koji je svu svoju snagu zapažanja i prikazivanja pokazao u tragici. I tu je vrlo često nenadmašan, jer je izabrao da piše o zemlji koja je imala jednu od najtragičnijih sudbina u istoriji sveta. Lukić se često uzdiže iznad faktografije strave i užasa.
Opisujući dva junaka srpska hajduk Veljka Petrovića i Rajka Senkovića, Lukić ih opisuje kao Homer, kao ljude jednostavne i proste, koji lako planu i koji su strasni, ljubavnici i osvetnici.
Rat za Lukićeve junake nije, kao za američka plemena, lov na skalpove - već stvar čojstva, odbrana i pokušaj da se sačuva narod. Narod je velika žrtva u ropstvu. Lukić je pažljivo i detaljno opisivao običaje i obrede severoistočne Srbije.
Otkrio je jedno izvanredno bogatstvo običaja i naroda severoistočne Srbije, jednu isprepletanost običaja i života Srba, Vlaha, Cigana i Turaka. Dao je jednu uverljivu sliku požarevačkoga kraja, i istoka Srbije, uverljiviju od pisaca koji su stekli znatan ugled baveći se ovim podnebljem (Miodrag Pavlović i Živojin Pavlović).

Lukić je najveći deo radnje svoga romana, smestio u selo Bosiljkovac na obalama Peka, selo koje je opustelo posle Kosovskog boja i koje su kasnije, posle Velike seobe pod patrijarhom Čarnojevićem naselile - dobeglice sa Kosova, Mišljenovići i ostali.
Pišući istoriju jednog sela u severoistočnoj Srbiji kroz vekove, Lukić je sišao u najdublje ponore genealogije i mita, ali je pri tom napisao jednu od najuverljivijih knjiga o Srbima od Kosova, ili tačnije od opustošenja hrama u Dajši (koji beše podignut po nalogu Visokog Stevana), pa do naših dana.
LITURGIJA podseća na epopeju, iako to nije. Tragati za junacima Lukićevog romana u savremenim istorijskim dokumentima bio bi posao jalov i uzaludan, mada - kada je reč o 19. veku, prikazanom u romanu, mogu se naći mnoge analogije sa postojećim dokumentima u srpskim regionalnim arhivima...

B. Cerović

Aleksandar Lukić, Savatije Ig. Mitrović, Batrić Cerović: NA VETRU NA ČISTINI NA VISINI.
Mit i metafora. Opus Umetnost mahagonija Miroslava Lukića
Edition Sectio Caesarea,Paris - Mobarov institut, Beograd, 2000. 260 str. 21 cm.
str. 138 - 144